Kina neće uskoro prestići Ameriku

(Danas, 8. 4. 2011)

Azija se u 21. veku vraća na svoj, kako se čini, istorijski udeo u svetskoj populaciji i ekonomiji. Godine 1800. Azija je predstavljala polovinu svetskog stanovništva i proizvodnje. Sto godina kasnije samo 20 odsto globalne proizvodnje poticao je iz Azije zahvaljujući industrijskoj revoluciji koja je Evropu i Severnu Ameriku pretvorila u svetsku radionicu.

Oporavak Azije započeo je Japan, a nastavili su ga Južna Koreja i Jugoistočna Azija, najpre Singapur i Malezija. Sada je oporavak fokusiran na Kinu kojoj se sve više približava Indija. Proces ekonomske obnove iz siromaštva izvlači stotine miliona ljudi.

Ove promene, međutim, stvaraju nervozu zbog preraspodele moći među državama. Kina je prošle godine pretekla Japan i postala druga najveća globalna ekonomija. Štaviše, investiciona banka Goldman Saks očekuje da će Kina oko 2027. iza sebe ostaviti i Sjedinjene Države.

Kina je gotovo jedina među zemljama u razvoju čije stanovništvo stari izuzetno brzo.

Ali čak i kada bi ukupni kineski BDP 2020. bio izjednačen s američkim, dve ekonomije ne bi bile jednake po sektorima. Kina će i dalje imati nerazvijenu poljoprivredu. Kada bismo pretpostavili da bi kineski BDP posle 2030. rastao po stopi od šest odsto, a američki po stopi od samo dva odsto, Kina i dalje ne bi bila izjednačena sa Amerikom u dohotku po glavi stanovnika sve do otprilike polovine stoleća.

Kineski sever i istok prestigli su jug i zapad. Kina je gotovo jedina među zemljama u razvoju čije stanovništvo stari izuzetno brzo. Oko 2030. Kina će imati više starih izdržavanih osoba nego dece. Neki kineski demografi zato brinu da će zemlja ostariti pre nego što se obogati.

Kineski autoritarni politički sistem dosad je demonstrirao zavidnu sposobnost u ostvarivanju specifičnih ciljeva. Primera radi, organizovane su Olimpijske igre, izgrađene brze pruge, čak je i ekonomija uspešno stimulisana kako bi se oporavila od globalne finansijske krize. Može li Kina održati ove svoje sposobnosti na duži rok nepoznanica je kako za strane posmatrače, tako i za same kineske lidere.

Za razliku od Indije koja ima demokratski ustav, Kina još nije pronašla način da prihvati zahteve za političkom participacijom (ako ne za demokratijom) koje bi mogla uskladiti sa rastom dohotka po glavi stanovnika. Komunistička ideologija je davna prošlost, tako da vladajuća partija svoj legitimitet zasniva na ekonomskom rastu i nacionalizmu. Da li će Kina moći da pronađe formulu koju će prihvatiti urbana srednja klasa u ekspanziji, rešiti regionalnu nejednakost i zadovoljiti etničke manjine ostaje da se vidi. Ključno je da niko, pa ni sami Kinezi, ne zna kako će politička budućnost države uticati na njen ekonomski rast.

Može li Kina održati ove svoje sposobnosti na duži rok nepoznanica je kako za strane posmatrače, tako i za same kineske lidere.

Neki analitičari smatraju da Kina želi da ugrozi poziciju SAD kao najveće sile. Čak i kada bi to bila pouzdana procena kineskih namera (mada i Kinezi ne mogu pretpostaviti kakvi će biti stavovi budućih generacija), teško da će Kina imati vojne kapacitete da to ostvari. Izdvajanja za kinesku vojsku ove godine su uvećana za više od 12 odsto i rastu brže od ekonomije. Ali kineski lideri moraju da računaju na reakcije drugih zemalja i na ograničenja koja proizlaze iz potrebe za spoljnim tržištima i resursima neophodnim za dostizanje ekonomskog rasta.

Suviše agresivno držanje kineske vojske moglo bi da navede susede Kine da naprave koaliciju. To bi oslabilo tvrdu i meku moć Kine. Kada je, na primer, 2010. spoljna politika Kine postala odlučnija, trpeli su njeni odnosi sa Indijom, Japanom i Južnom Korejom. Vojnim jačanjem Kina bi teško mogla da isključi SAD iz bezbednosnih aranžmana u Aziji.

Veličina i ekonomski rast Kine gotovo sigurno će u narednim decenijama uvećati njenu relativnu snagu spram Sjedinjenih Država. To će Kinu sigurno približiti Americi kada je reč o resursima moći, ali ne znači da će Kina postati najmoćnija svetska sila.

Suviše agresivno držanje kineske vojske moglo bi da navede susede Kine da naprave koaliciju. To bi oslabilo tvrdu i meku moć Kine.

Čak i kada bi Kina izbegla velike unutrašnje političke smetnje, mnoge projekcije zasnovane samo na rastu BDP-a suviše su jednodimenzionalne: one ignorišu prednosti koje Amerika ima kada je reč o vojsci i mekoj moći, kao i geopolitičke probleme same Kine u azijskoj ravnoteži snaga. Moja procena je da bi Kina finansijski mogla da bude rame uz rame s Amerikom, ali da je neće prevazići u sveukupnoj moći u prvoj polovini ovog veka.

Najvažnije je da Amerika i Kina ne upadnu u zamku prevelikih uzajamnih strahova od kapaciteta i namera jedne i druge. Očekivanje sukoba samo po sebi može izazvati sukob. U realnosti Kina i SAD nemaju duboko suprotstavljene interese. Mnogo više, zajedno sa drugim državama, mogu postići kroz saradnju.

Autor je profesor na Harvardu