Коначно разврставање

Нема ово везе више са политиком. На делу је културолошка, цивилизацијска, па ако хоћемо и антрополошка подела на људе који мисле да је, зарад власти и користи, апсолутно све дозвољено и на оне који се са тим погледом на свет не слажу. У том смислу, ни политички живот у Србији више није нормалан, по мерилима цивилизованог света, где се легитимним средствима боре различите политичке опције, па се човек определи за неку од њих, а онда се можда у неком тренутку предомисли, што да не?

Не. У српском политичком животу, заправо у предизборној кампањи која се никад не завршава независно од тога да ли су избори или нису, доведени смо до ситуације или-или. Ако сте припадник владајуће гарнитуре, све вам је дозвољено и ни за шта нисте одговорни, нити ћете одговарати. Ако направите брљотину, она ће или бити заташкана, или ће бити „објашњено" да је то у ствари једна одлична ствар.

Ако усред ноћи маскирани људи незаконито сруше цео један кварт зарад крајње сумњивог пројекта „Београд на води", само кажете да су то комплетни идиоти јер су рушили ноћу. Ви бисте то лепо дању. Ако „неко" подигне хеликоптер за спасавање бебе мимо свих протокола да би се неки министри приказали као неустрашиви спасиоци, па хеликоптер падне и седам људи погине, ви посаду оптужите за склоност алкохолу и та се прича затвори. Ако вас кредибилни стручњаци оптуже да се хвалите лажним докторатима, председник државе им одбруси да „ништа глупље није чуо" и ту причу затвори. Ако сте ухваћени са рукама у пекмезу јер сте пластичну јелку државним новцем платили 83.000 евра, председник државе лично „објасни" како је то у ствари много јефтино и, наравно, причу затвори.

Ако ваши медији, без мере и елементарних скрупула, блате вашег политичког противника Оливера Ивановића, па он после буде убијен, и то пошто је државним безбедносним службама управо рекао ко га угрожава и одакле му прети опасност, ви сутрадан одете на лице места да људима делите поклоне, овце, обећања, и фактички смрт човека претворите у своју кампању. Да, грозно звучи, али још горе изгледа.

У нашој земљи Србији све је постало кампања. Председник државе, дакле формално-правно председник свих грађана, и оних који су за њега гласали и оних који нису, лично учествује у кампањи чак и за локалне изборе. И потпуно, без икаквог блама, тврди да он ту кампању води викендом, ван председничког радног времена, а и то само понеки пут. Тај председник такође хладно, без икаквог проблема, официра сопствене војске назове „барабом" која је „хтела да бије" нејаке активисткиње његове странке зато што су га „само питале" за кога ће да гласа. Не пада никоме на памет да објасни одакле активистима владајуће странке уопште бројеви и подаци свих људи које позивају.

Још један крајње необичан детаљ: МУП Србије, дакле државни орган, за пола дана издаје личну карту на име Љубиша Прелетачевић Бели како би се испунио формални услов да такав човек постоји, па дакле може да буде носилац истоимене листе. Да ли такав човек стварно постоји, да ли је и раније имао личну карту или му је сад први пут издата и да ли је то заиста човек са фотографије на личној карти, нико не зна. Ако је одговор на било које од ових питања „не", онда ни МУП Србије више не постоји.

У нашој земљи председник државе, који телевизије опседа сваког дана, ниједну позитивну, помирљиву нити државничку реченицу није изговорио. Као што би било нормално да говори председник свих грађана. Уместо тога, обавезно смо ту „ми" који смо апсолутно и увек храбри, пожртвовани и добронамерни и „они" који нам то не признају и још нас својим звоцањем ометају, па их је зато дозвољено частити разним увредама које се не могу третирати другачије него као говор мржње и речник недостојан председника једне државе. Наравно да је онда таква и предизборна кампања, а предизборни спотови служе само и једино да дисквалификују „непријатеља" свим расположивим средствима. Што прљавијим, то боље.

У све ово укључиле су се и јавне личности. Неке од њих, као да им је ипак мало непријатно, а не знамо зашто, покушавају да објасне да ту нису из личне користи, никако, него им је на срцу народ и држава па су прискочиле да помогну. Питање је колико схватају да после овога нема назад и да је овај њихов избор коначан.

Јер изгледа да је дошло време да се пребројимо и разврстамо. Ако подржите систем овог сад већ скоро потпуног безакоња, немојте после говорити да сте били наивни, заведени па остављени. Ако се, пак, својим именом јавно супротставите овом урушавању државе Србије, велике су шансе да будете провучени кроз медијско блато, за наук и вама и другима који размишљају да тако нешто покушају.

Али ако ништа, бар је сваком пунолетном грађанину државе Србије омогућено да се определи. И на изборима, и уопште. И да за то плати цену.

(Нова економија)