Напредњачки рулет

(Десна мисао)

Овај догађај начинио је Томислава Николића веома честим гостом српских медија, у којима се пре тога није нарочито много појављивао. Изненађени грађани жарко су желели да чују шта то није било у реду у односима између њега и Шешеља, која је кап прелила чашу и нарочито шта и како ће даље. Међутим изгледало је да осим што је склонио беџ Николић није направио неке велике промене. Додуше, требало је заборавити границе Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, које су се по Николићевим речима повукле у његово срце, и уместо тога радити на уједињењу Србије, Републике Српске и Црне Горе.

Исто тако ЕУ више није била сатанистичка творевина као што каже име једне Шешељеве књиге већ организација у са којом вреди преговарати и у коју вреди ући под условом да она испоштује територијални интегритет Србије. Изручење хашких оптуженика и чланство у НАТО наравно није долазило у обзир. Ако овим изјавама Николића додамо и то да су у напредњаке прешли и многи харизматични и истакнути функционери СРС, а грађани Србије се често више везују за личности него за политике, онда није чудно то што је највећи део бирачког тела радикала прешао у табор СНС.

И циљ је постигнут, а неколико локалних избора у јуну 2009. године је показало да се нова странка учврстила у народу. Али са друге стране њихови ставови су били све мање чврсти. Најпре је Европска унија, миц по миц, постала безалтернативна. Кад год би им било постављено питање о евентуалној сарадњи са Хагом, понашали су се „изненађено и увређено“, и углавном избегавали одговор све док Николић у интервуу за Блиц није изјавио да би ухапсио Младића[1]. Њихова склоност ка брзом мењању ставова највише је дошла до изражаја у случају статута Војводине и резолуције о Косову. Статут Војводине су нападали као сепаратистички[2] али недуго након његовог усвајања Николић је изјавио како не би смањивао постојећи ниво аутономије АП Војводине[3]. По питању резолуције о Косову су најпре критиковали владу зато што је није ускладила са Бриселом[4], а када је влада то учинила онда су критиковали због тога[5]. У међувремену је сарадња са онима за које ЕУ има алтернативу проглашена за немогућу мисију[6].

Након свега овога све чешће се могло чути како се напредњаци ниучему не разликују од режима. Са друге стране, ја сам мишљења да шансе да је СНС само копија ДС-а нису нарочито велике. Верујем да је сасвим могуће да би Николић на челу Србије био далеко кооперативнији од Тадића и да би управо са њим Вашингтон и Брисел могли да заврше оно што Тадић, бар за сада, неће и не планира да уради. Немојмо се заваравати, колико ког да је ова власт попустљива и/ли контролисана сасвим је могуће да у будућности добијемо неку другу која би на том плану била далеко „успешнија“. А има још штошта да се уради. Свих ових година и поред, што отворене а што софистициране пропаганде медија и власти, подршка грађана чланству у НАТО остала је релативно мала. Међутим, како би било када би уместо Шутановца, Вука Драшковића и невладиног сектора о корисности чланства у НАТО кренули да причају Вучић и Николић који су изградили патриотски имиџ у највећем делу домаће јавности? И још када би то причали са власти и уз подршку медија! Или да крене да се прича о томе како су грађани Србије таоци шачице косовских Срба од којих немају ништа? Као и прича о екстремизму некаквих „Босанаца“ згог чијег неуважавања реалности Србија тапка у месту? Мислите ли да би они тај патриотски имиџ изгубили? Могуће да и би у очима једног мањег броја грађана, али нема сумње да би велики део њих наставио да их гледа исто. Јер није важна само прича већ и онај који је прича! А прича о „гутању жаба“ и „суочавањем са реалношћу“ код српских домаћина може много лакше да прође када о томе говори неко ко пече ракију него нека намргођена госпођа коју на сав глас хвале у Загребу и Сарајеву.

И шта онда?! Па ништа, жаба је тада заиста скувана! А чланство у НАТО-у, независност Косова и централизована Босна нешто што је пожељно и/ли нужно за бољи живот. Мора да је тако јер о томе говоре „мудри и родољубиви“ напредњаци!

Али може бити и да је ово погрешна процена. Могуће да је врх напредњака дошао до закључка да је за долазак на власт у Србији поред подршке народа пожељно имати и подршку амбасадора. Па одатле онда недостатак јасних ставова и програма јер би њихово постојање нужно наљутило неког, а потребна је подршка и једних и других. Сетимо се сада Милорада Додика, био је миљеник Вашингтона за кога је чак и Медлин Олбрајт рекла да је „дашак свежег ветра“. Међутим, тај исти Милорад Додик је човек који је зауставио пропадање и нестајање Републике Српске и тренутно је последња линија нашег отпора. Да ли можда Вучић и Николић калкулишу не би ли лакше дошли на власт па тек онда скинули рукавице?

Дакле, напредњаци тешко да су исти као и ДС, они су или бољи или гори њих. Шанса да су исти је заиста мала, отприлике колика и шанса да у рулету лоптица падне баш на 0. За оне који не знају на точку рулета налазе се бројеви од 0 до 36 с тим што су сви бројеве осим 0 црвене или црне боје. Глас за СНС је као играње на боју у рулету, постоји шанса да се добије, али постоји и (већа) могућност да се изгуби. Тако да треба добро размислити коме дати глас на иборима који се полако ближе. Ја лично нисам љубитељ коцкања, нарочито не у своју државу.