Ne ljuti se, čoveče

(Večernje novosti, 16.1.2010)

Ne zna se više šta će biti gore. Crna Gora je uspostavila diplomatske odnose sa nezavisnom državom Kosovo. Svetozar Marović, u intervjuu tim povodom, koji je dao jednom ovdašnjem listu, apeluje na Srbiju da se ne ljuti mnogo i da ne pravi ishitrene poteze, te obećava da će Crna Gora ozbiljno razmotriti tu svoju odluku ako Međunarodni sud pravde presudi da je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo nelegalno.

Ali, do tada, našem ministru kosovske vlasti nisu dozvolile da uđe na teritoriju Kosova. Američki general izjavljuje ovih dana da je postojanje paralelnih vlasti na severu Kosova „neodrživo“, napominjući da se time ruši Rezolucija 1244. Prokurator novog svetskog poretka u BiH poručuje da bi bilo kakav referendum u Republici Srpskoj značio ne samo rušenje Dejtonskog sporazuma, nego bi značio i ukidanje RS. U Beogradu, dvesta intelektualaca potpisalo je peticiju kojom se traži da se raspiše referendum o ulasku u NATO.

Situacija bi se najtačnije mogla opisati genijalnim aforizmom Aleksandra Baljka – „Srbija je ispunila sve uslove da uđe u Evropu. Neki njeni delovi su već dobili noge“.

Sve, zapravo, izgleda kao režiran rijaliti šou-program u kome je navodna „spontanost“ učesnika poželjna, jer podiže gledanost, ali nikako ne utiče na krajnji ishod pobednika. Kako danas stvari stoje, i laiku je jasno da u tom šou-programu Srbija gubi sve. Nažalost, izlaska u realnost, izvan ove igre, više nema.

Zaoštravanje i incidenti na Kosovu, povišeni ton američkog generala, crnogorska „guja u nedrima“, packe Republici Srpskoj, žurba lokalnih političara da što pre uđemo u NATO – govore o tome da ćemo vrlo uskoro da budemo zatečeni. Ali, to su pravila igre. Ući ćemo u Evropu, i u NATO, hteli mi to ili ne. Imaćemo obilje materijala da pišemo istoriju i dokazujemo nepravdu, neprincipijelnost i bahatost Nevidljive ruke, ali više ništa ne može da se zaustavi.

Onaj ko još uvek veruje u spontanitet istorijskih procesa, nije ništa naučio o svetu u kome živimo. Kako i kojim imenom nazvati američku kampanju „od vrata do vrata“ kojom je primoravala onolike članice Ujedinjenih nacija da jedna za drugom priznaju državnost Kosova, ako ne – pendrek diplomatija? Vrli novi svet, u kom je sve moguće. Onaj ko veruje da je Milo Đukanović pre godinu i po dana samoinicijativno doneo odluku da prizna nezavisnost Kosova, a sada i da uspostavi diplomatske odnose sa Kosovom, ništa ne razume. Vreme i prostor, akcija i reakcija, a zatim i rešenje – sve je dirigovano, a Balkan se poslednjih dvadeset godina ispostavlja kao kartonska tabla na kojoj Novi svetski poredak igra „riziko“.

Otuda, priča o referendumu o našem ulasku u NATO jeste zakasnela. Mi smo već potpisali mnogobrojne sporazume sa NATO, mi smo se pridružili toj igri pridruživanja, i bićemo „sa štitom, ili na njemu“. Evropa je ujedinjena u jednoj stvari – da neće biti ni pedlja zemlje koja nije u igri. Vojna alijansa je priča o velikoj armiji u kojoj će neko davati oružje, a neko ljude, to je, takođe, priča o takozvanoj nežnoj okupaciji, o mekom osvajanju, o ideologiji koja se, što se prava i obaveza tiče, svodi na onaj, nama poznati komunistički cinizam: „svakom prema zaslugama i prema potrebama“.

O kakvoj vojnoj neutralnosti može da sanja zemlja kojoj je „vojska u Hagu“, kakvoj ravnopravnosti može da se nada zemlja u kojoj američki general gasi svetlo? Nezavisnost Crne Gore ispostavlja se takođe kao dosta humorna kategorija – što su nezavisniji, to su poslušniji prema zahtevima Nevidljive ruke. Ali, tako izgleda svet u kome živimo, a bojazan da će nam decu slati u ratove kojima uvode demokratiju u druge delove sveta, da će nam uvaliti nuklearni otpad i da će cela Srbija biti pogranična zona, izgleda kao sasvim realna.

Kad Sveto Marović pokušava da objasni zašto je Crna Gora uspostavila diplomatske odnose sa Kosovom, on i ne zna da, u stvari, kaže „Ne ljuti se, čoveče“. Kocka je bačena. Kocka se i dalje baca. U bilo kojoj od ovih društvenih igara jedini pobednik je onaj koji nas pomera.