Neočekivani preokret Tomislava Nikolića

(WAZ.EUobserver.com, 21.4.2010)

Političke podele su dugo ometale reforme i odvraćale Srbiju od njenih ambicija za članstvo u Evropskoj uniji – one su bile i redovna tema internih procena Evropske komisije o toj balkanskoj zemlji.

Međutim, nedavni izveštaj Komisije otkriva iznenađujući novi trend. U tom tekstu, u koji je VAZ.EUobzerver imao uvid, stoji: „S obzirom na nedavno ponavljane pro-EU stavove Srpske napredne stranke (SNS) Tomislava Nikolića, u Srbiji se prvi put vidi jasan EU-konsenzus ključnih političkih igrača.“

U zemlji u kojoj su se najjače političke stranke tradicionalno sudarale po pitanju da li da se ide za članstvom u EU, ova procena se čini utoliko važnijom. Izgleda da sada ovu konfrontaciju najzad zamenjuje pro-EU konsenzus.

Pre svega dve godine EU je podržala srpskog prozapadnog predsednika Borisa Tadića, kada se suočio sa Tomislavom Nikolićem u tesnoj pobedi na izborima.

Tada se na Nikolića gledalo kao na glavnu pretnju evropskoj orijentaciji Srbije, što je delom bilo i zbog izjave koju je dao kao predsednik Narodne skupštine – da bi radije video Srbiju kao rusku guberniju, nego kao članicu EU.

Brisel je vrlo neraspoloženo gledao na taj stav, posebno zbog toga što ga je izrekao jedan radikalni i popularan političar (Nikolić je, zastupajući Vojislava Šešelja, kome se sudi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, bio vođa nacionalističke Radikalne stranke).

Ali, izgleda da su sada radikalni dani Tomislava Nikolića otišli u prošlost. Posle poraza na izborima, on se brzo pomerio na nešto pomirljiviji politički stil, direktno prihvatajući rezultat izbora, pa čak i priznajući poraz i pre nego što je Tadić objavio pobedu.

Nikolić je napustio Radikalnu stranku i njenu gnusnu reputaciju, i oformio je novu stranku – SNS. Ona je ubrzo prerasla, uz Demokratsku stranku Borisa Tadića, u jedan od najvažnijih političkih blokova Srbije. Kako se priča, ovaj korak su ne samo pozdravili, nego i ohrabrivali kako evropski ambasadori, tako i važne ličnosti iz sveta biznisa Srbije, pa čak i njen predsednik.

Što je još upadljivije, ovaj raniji čvrstolinijaš je izgleda revidirao protivljenje Evropskoj uniji – i to uz podršku predsednika Tadića. Predsednik Tadić je pomogao da se prošlog jula organizuje susret njegovog ranijeg rivala sa Olijem Renom, koji je bio komesar za proširenje EU. Ovaj susret je u Briselu protumačen kao znak da je EU voljna da ukaže poverenje čoveku koji joj je u Srbiji ranije bio najvažniji kritičar.

Otopljavanje odnosa Nikolića sa EU čini se još realnijim kada se u obzir uzme to da Tadić i njegova Demokratska stranka sada gube svoj privilegovan položaj koji su pre predsedničkih izbora 2008. godine uživali među srpskim pristalicama i zastupnicima Zapada.

Jedan visoki diplomata je Vaz.EUobserveru istakao: „S jedne strane, videli smo, naročito u pogledu Kosova, skretanje zvanične spoljne politike Srbije ka radikalizaciji, dok s druge strane postoji jasan signal europeizacije Nikolićeve stranke.“

Taj diplomata je istakao da je Aleksandar Vučić, blizak Nikolićev saradnik, pokazao „mnogo više fleksibilnosti i zdravog razuma u odnosu na Kosovo“ nego srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. „Ali, treba biti oprezan sa donošenjem zaključaka, jer je i Jeremić bio mnogo fleksibilniji i razumniji pre nego što je preuzeo svoju funkciju“, upozorava taj sagovornik.

Razlike između Tadića i Nikolića i njihovih stranaka su se i na domaćem frontu smanjile. Vladimir Cvijan, raniji visoki savetnik predsednika Tadića, nedavno se pridružio stranci Tomislava Nikolića. A i njihovi stavovi u odnosu na opštu politiku sve više se usklađuju.

To je još jedan signal da su Nikolić i njegova stranka ne samo snažan faktor u politici Srbije, nego i da se pretvaraju u prihvatljive partnere za EU. Neki analitičari proriču da ako se sadašnji trend nastavi,  Nikolić na kraju može postati srpska verzija ranijeg hrvatskog premijera Ive Sanadera, koji je ultradesničarsku stanku svoje zemlje pomerio u glavne tokove političkog života.

Šta je izazvalo ovu neočekivanu promenu? Odgovor bi mogao biti: politička stvarnost. Kao što je Tadić pre dve godine shvatio da se u Srbiji izbori ne mogu dobiti bez dobrih odnosa sa Rusijom. Nikolić je nakon poraza na izborima shvatio da bi ga dalje nošenje Šešeljevog kaputa i podilaženje antievropskoj retorici osudilo na doživotnu opoziciju.

Još je suviše rano da se proriču posledice ove promenjene dinamike političkog života Srbije. Parlamentarni izbori biće održani 2012. godine, a predsednički godinu dana kasnije. Logično pitanje je da li će smanjivanje razlika između dveju najpopularnijih stranaka voditi trajnoj saradnji. Do sada, Tadić i Nikolić su isključili mogućnost formiranja koalicije posle izbora, ali se u diplomatskim krugovima u Briselu ta mogućnost ne isključuje.

“Nikolić bi mogao mnogo dobiti od koalicione vlade 2012. godine – kao premijer bio bi rehabilitovan, sa likom modernog vođe desnog centra“, objašnjava jedan visoki EU diplomata, a Tadić, sa svoje strane, verovatno ne bi imao mnogo problema da u 2013. godine ponovo bude izabran za predsednika, dodajući: "Uzimajući u obzir da će Srbija oko 2012–2013. godine započinjati pregovore o pristupanju u EU, obe stranke bi mogle lako da opravdavju tu koaliciju potrebom da se iskoriste sve snage kako bi se dostigao cilj članstva u EU.“

Sada se postavlja pitanje da li je Nikolić zauvek napustio ekstremističku politiku svoje prošlosti, ili je on možda samo vuk koji privremeno pokriva svoju ćud jagnjećom kožom.

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)