Pušenje ili zdravlje

(Večernje novosti, 11.9.2010)

Srbija je zgažena. Za to je najmanje kriv Vuk Jeremić, koji je, uzgred budi rečeno, sigurno najomiljeniji političar u Srbiji, jedan od retkih srpskih ministara koga srpsko javno mnjenje obožava, a koga svetski moćnici ne mogu da smisle očima. To je ono što moralni integritet Vuka Jeremića čini još vrednijim poštovanja - zamislite ministra spoljnih poslova zemlje kojoj se otima trećina njene teritorije, i koga vole i hvale oni koji njegovoj zemlji kroje nove granice! Šta god da se desi, Vuk Jeremić ostaje časni gubitnik, i u svakom slučaju nikada neće biti ukaljan da je sarađivao sa okupatorom.

Nečasni pobednici, oni koje svetski moćnici obožavaju i finansiraju, traže ovih dana smenu Vuka Jeremića. Naravno da će u ovom užasu svi tražiti da ulove nešto u mutnom i da skupe jeftine političke poene, takva je politička igra i tu nema ničeg novog. Ko sada ne vidi da je projekat gaženja Srbije potpuno nezavisan od toga ko je na vlasti i ko vodi spoljnu politiku, ne razume ništa o Novom svetskom poretku, okupaciji u 26 slika i tome slično. Srbija će sada dobiti „signale“ da je na dobrom putu za Evropu. Taj put, međutim, nije autoput, nego makadam, a cepanje Srbije, njeno kalupiranje, tek sledi.

Ali, u ovoj tužnoj priči postoji mali detalj o kome treba da razmislimo. Tužna i tragična sudbina Srbije stigla je, između ostalog, i zbog njene duboke amoralnosti, zbog njene moralne pocepanosti. Patriotizam je u Srbiji odavno proglašen mračnim i nazadnim osećanjem, simbolom političke nekorektnosti, dok je javna scena, zajedno sa medijima, sve više pledoaje za promociju novih vrednosti kojima su zajednički imenitelji - poslušnost, ćutanje, glupost i horsko pevanje. Teško da bi se u Evropi mogla pronaći zemlja u kojoj su na javnoj sceni, kao kod nas, i sve moćniji, oni koji rade protiv interesa svoje zemlje, ubeđujući nas kako je rad protiv interesa Srbije u stvari u njenom najboljem interesu. Mi imamo medije koji su direktna ekspozitura američkih interesa, ili interesa drugih porobljivača, i što je najjadnije - time se ponose.

Zato, u stvari, treba da se sa uvažavanjem okrenemo Kosovu i duboko im se poklonimo. Da tamošnjim vlastima, i tamošnjem albanskom narodu čestitamo na izvojevanoj pobedi. O.K. nisu Albanci, naravno, tu pobedu izvojevali sami - uradili su to uz pomoć Nato bombi, američke diplomatije, ucena Evrope, uz genijalnu marketinšku podršku globalističkih medija, i, naravno, uz pomoć srpske disonantnosti - ali albanski političari i albanski narod zaslužuju čestitke. Tako se bori za sopstvenu stvar, za sopstvenu državu i sopstveni narod.

Na albanskoj javnoj sceni nije bilo onih koji bi poručivali da su Srbi u pravu, da Kosovo treba da ostane u Srbiji, nije bilo čak ni onih koji bi osuđivali oružanu borbu OVK, ili drugih vojnih i paravojnih jedinica za zajedničku stvar. Jedinstvo kosovskih Albanaca zadivljujuće je i na tome im treba čestitati. Bolji su od nas. Mudriji su od nas. I zato su pobedili.

Što se Srbije tiče, pesimističan pogled na budućnost nije samo stvar nečije melanholične prirode, nego stvar činjenica i zdravog razuma.

Gubitak Kosova kao geografskog, političkog i kulturnog pojma, možda ćemo i preživeti - ali ono što dolazi gore je od toga. Na javnoj i političkoj sceni vidim one koji će svakog dana, svim sredstvima i u svakom pogledu, ubijati „Kosovo“ u nama.

Ubijaće, drugim rečima, Boga u nama. Duhovna okupacija je strašnija. Već sada, sloboda govora je relativna kategorija. Evropejstvo je nova religizno politička kongregacija - nova moćna sekta koja uzima slobodu, zdrav razum i moralni integritet - simbolički postament čoveka.

Za pametne je dovoljno: „Pušenje, ili zdravlje? Odlučite sami“.