Renesansa etničkog separatizma u „jedinstvenoj Evropi“

(Fond strateške kulture, 14.8.2010)

U Evropi, koja je zahvaćena finansijsko-ekonomskom krizom, sve vidljivije sazrevaju nova žarišta veoma opasnih međunacionalnih konflikata. Ti konflikti, po pravilu, imaju stare korene, ali je indikativna činjenica da upravo danas kontinent preživljava renesansu etničkog separatizma. Širenje NATO i EU ne samo da nije donelo stabilnost Starom Svetu, nego ga nije ni sačuvalo od pojava, koje su svojstvenije XIX veku, nego epohi “ujedinjene Evrope“ i „jedinstvene valute“. Čak štaviše, slični konflikti direktno ugrožavaju unutrašnje jedinstvo Evropske unije, jer ne postoje adekvatna rešenja u okvirima postojećih međunarodno-pravnih koordinata, koje su deformisane „rešenjem Kosova“.

Odmah nakon razmatranja kosovskog problema u Savetu bezbednosti OUN 3. avgusta, gde su još jednom fiksirani raskol među velikim državama i nesposobnost Ujedinjenih Nacija da u sličnim okolnostima donosi jasne odluke, na najviši međunarodni nivo po prvi put je iznet ništa manje bolan istorijski problem. Tri mađarske asocijacije, povezane sa Demokratskim savezom Mađara Rumunije, uputile su OUN izveštaj, u kome su optužile vlasti Bukurešta da krše prava mađarske manjine „na svim nivoima“. One su zatražile da se regionima Rumunije, na kojima kompaktno živi mađarska manjina, da posebni status „u skladu sa evropskim zakonodavstvom“, što faktički znači teritorijalnu autonomiju. „Milion i po rumunskih Mađara ne želi da odustane od svog nacionalnog identiteta i rodne zemlje (Sic! – P.I.)», - navodi se u izveštaju pod naslovom „Diskriminacija Mađara u Rumuniji“. Razmatranje dokumenta već je stavljeno na dnevni red Komiteta OUN za iskorenjivanje rasne diskriminacije. Nisu isključene diskusije i na višem nivou, u koje se mogu uključiti i druge države regiona, u prvom redu Austrija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Hrvatska.

Kako tvrde autori izveštaja, „Mađare u Rumuniji tretiraju kao građane drugog reda. Bez obzira na to što Mađari čine do 80 procenata stanovništva u nizu regiona Rumunije, njihova zastupljenost u lokalnim organima ne premašuje 20 procenata. Autori izveštaja takođe tvrde, da je u Rumuniji prisutna «ekonomska diskriminacija teritorija, koje naseljavaju Mađari, - razvoj regiona odvija se sporije nego u drugim rumunskim okruzima, a lokalni strateški resursi – so i mineralne vode – nalaze se pod kontrolom centralnih vlasti“...

Problem mađarske manjine u Rumuniji nije nastao danas. On je direktno povezan sa istorijom raspada Austro-Ugarske. Poraz te tada velike države u Prvom svetskom ratu doveo je do radikalnog prekrajanja granica u Evropi. Prema potpisanom 1920. godine Trijanonskom mirovnom sporazumu, teritorija Mađarske smanjena je za 72 procenta, a ukupno stanovništvo za 64 procenta – sa 21 do manje od osam miliona ljudi. Što se tiče Mađara, otprilike trećina njih – 3,3 od 10,7 miliona – naprečac se našlo izvan nove, „Trijanonske Mađarske“. Značajan broj Mađara – preko milion i po – od tada živi na teritorijama Transilvanije koje su pripale Rumuniji, povremeno izjavljujući o pritisku koji trpe od strane vlasti. Nije slučajno što su napadi u Rumuniji na višegodišnjeg socijalističkog vladara te zemlje Nikolae Čaušeskua počeli 1989. godine u transilvanskom gradu Temišvaru. Prema tome, najnoviji demarš mađarskih asocijacija Rumunije nije nekakva novost, već svedočanstvo pre svega nerešenih istorijskih protivurečnosti.

Problem, međutim, nije samo u istorijski nastalim uzajamnim odnosima Mađara i Rumuna. Uopšte se nije teško uveriti, da su optužbe na adresu centralnih „inorodnih“ vlasti i zahtevi etničkih Mađara upravo kopirani iz programskih izjava koje su se čule tokom poslednjih godina, na primer, od albanskih lidera Makedonije, Južne Srbije, Crne Gore i drugih oblasti. A one, sa svoje strane, ponavljaju „put“, koji su u poslednje dve decenije prevalili njihovi kosovski srodnici. Na taj način, „domino efekat“, nastao na Kosovu, nepokolebljivo se razrasta, uvlačeći u svoju orbitu ne samo balkanske oblasti.

U onom što se događa sagledava se i značajan geopolitički aspekt. Mađarska i Rumunija su članice Evropske unije i NATO – dve organizacije, koje neprijatno doživljavaju međudržavne protivurečnosti u svojim redovima. A stvar se ne ograničava samo na mađarsko-rumunske protivurečnosti. Slični problemi svojstveni su položaju Mađara u Slovačkoj i Slovaka u Mađarskoj (još jedno „čedo“ Trijanona). Baskijski problem ne samo da podriva stabilnost u Španiji, nego komplikuje njene uzajamne odnose sa Francuskom, koja opet ima separatistički raspoloženu Korziku. U susednoj Italiji u sastav vlade već po tradiciji ulaze predstavnici „Lige za Sever“, koja ne krije namere da se izbori za samoopredelenje severnih italijanskih regiona pod zastavom takozvane „Republike Padanije“. Što se tiče još jedne susetke Francuske – Belgije, tamo protivurečnosti između Flandrije i Valonije ne dopuštaju još od juna da se formira funkcionišuća vlada. A tu su još i Severna Irska, Škotska i drugi regioni, gde separatisti takođe imaju široku podršku.

Ako se vratimo nazad, u Jugoistočnu Evropu, i tamo ćemo pronaći još komplikovaniji čvor – kiparski. Republika Kipar je 2004. godine ušla u Evropsku uniju kao celina, ali ima na svojoj teritoriji samoproglašenu Tursku Republiku Severni Kipar, koju je priznala Turska, članica NATO. Od tada se kiparski problem nije približio svom razrešenju, a pobeda turskih nacionalističkih snaga na poslednjim izborima u severnom delu ostrva, koje se zalažu za jačanje veza sa Ankarom, samo je dolila ulje na vatru.

Očigledno da širenje NATO i EU ne samo da nije stabilizovalo situaciju na kontinentu, što su izjavljivali lideri obe organizacije, nego su se pokazali nemoćnima da spreče jačanje separatizma. Osim „dvostrukih standarda“, koji su se tako očigledno ispoljili u rešavanju „pitanja Kosova“, pored ostalog u obliku konsultativnog rešenja Međunarodnog suda OUN, razlozi za renesansu separatizma u današnjoj Evropi sagledavaju se u odsustvu jasnih pogodnosti od članstva u Evropskoj uniji za mnoge zemlje kontinenta. Ideja „jedinstvene Evrope“ pokazala se devalviranom ne samo usled finansijsko-ekonomskih neprilika, nego i problema sa usvajanjem evropskog ustava, Lisabonskog sporazuma o reformama i drugim temeljnim dokumentima, bujanja briselske birokratije i očigledne nejednakosti pojedinih zemalja prilikom donošenja ključnih odluka. Upravo zato, razočaravši se u sticanje ravnopravnog i komfornog mesta u „zajedničkoj evropskoj kući“, mnogi narodi sve aktivnije akcenat stavljaju na izgradnju sopstvene velikodržavne kuće, izgrađene po etničkom obeležju. I to bi bilo pola pobede ako mapama „Velike Albanije“, „Velike Mađarske“, „Velike Rumunije“ i drugih sličnih tvorevina ne bi bilo tesno na ograničenom geografskom prostoru, a njihovo ostvarivanje u praksi ne bi pretilo novim međuetničkim konfliktima i verskim ratovima.