Smrtna poruka Radovanu Karadžiću

(Fond strateške kulture, 13.5.2010)

Proces protiv bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) počeo je u novembru 2009. godine uz veliku pompu u medijima. Međutim, novinari su ubrzo izgubili interesovanje za taj proces, i to nije slučajno. Za pola godine, koliko je proteklo od otvaranja procesa pred sudom, pojavila su se svega... šestorica svedoka. Šta je uspelo da dokaže tužilaštvo?

Dva prva svedoka (Ahmet Zulić i Sulejman Kričalo) pokazali su se kao profesionalni svedoci MTBJ, koji su prebegavali sa jednog na drugi proces (oni su svedočili i u procesu Slobodanu Miloševiću i M.Krajišniku). Ti su svedoci pokušali da se prikažu kao mirni građani, koji su bili izloženi napadima i prebijanjima od strane „Srba“. Međutim, na unakrsnom ispitivanju Radovan Karadžić je uspeo dokazati, da svedoci lažu i da su oni bili članovi vojnih grupacija. Karadžić je uspeo da na majstorski način raskrinka te svedoke koji su bili primorani da korak po korak priznaju da su za činjenice kojima su oni operisali na saslušanju, u stvari, „čuli od suseda“, ili saznali „iz glasina koje su kolale u to vreme“. Na primer, svedok Zulić je tvrdio da je postao invalid zbog toga što su ga Srbi isprebijali. Međutim, Karadžić je predočio dokument iz arhiva Jugoslovenske narodne armije, kojim se potvrđuje invaliditet svedoka, zbog čega je svojevremeno bio proglašen nesposobnim za služenje vojnog roka – nekoliko godina pre početka rata u Bosni. Istovremeno, ne treba potcenjivati ove svedoke – haške sudije su davno već pokazali da su spremni prihvatiti svaku laž za istinu, čak i onda kada su svedoci raskrinkani na unakrsnom ispitivanju, katkada bučno i uz grohotni smeh. Zapadni mediji, međutim, podrobno izlažu samo izjave svedoka i, po pravilu, ne opisuju ono što se razotkriva na unakrsnim ispitivanjima. (Uzgred rečeno, zanimljiva je činjenica – danas postoji nekoliko internet-sajtova koji su specijalno posvećeni ovom ili onom međunarodnom sudskom procesu, na primer, procesu protiv bivšeg predsednika Liberije Č.Tejlora u Specijalnom sudu za Siera Loene, procesu protiv lidera jedne od kongoanskih vojnih grupacija T.Lubange u Međunarodnom krivičnom sudu itd.). Ali na nekakav čudan način nema ni jednog sajta koji bi bio posvećen procesu protiv Radovana Karadžića!

Sledeći svedok bio je zaštićeni svedok sa šifrovanim brojem KRŽ-064. Ovaj svedok trebalo je da bude prvi koji bi svedočio o glavnoj tački optužnice protiv R.Karadžića – genocidu. Međutim, svedočenje tog svedoka nanelo je više štete optužbi, nego koristi. Svedok je pokušao da se predstavi kao žrtva „genocida muslimana“ u Srebrenici, koji je uspeo da pobegne upravo za vreme izvršenja streljanja. Međutim, za vreme unakrsnog ispitivanja ovaj svedok nije izdržao probu pa se odmah strmoglavio. On je pao u histeriju, sve više i više se upetljavao, a histerija je postajala sve žešća. R.Karadžić je uspeo da dokaže, da svedok nije bio mirni stanovnik, već pripadnik muslimanske vojne grupacije koja je ubijala Srbe, pored ostalog i decu. Najzad, taj svedok je poželeo R.Karadžiću da sva njegova „deca budu ubijena“. Tužilaštvo, koje ima pravo na novo saslušanje svedoka u slučaju da optuženi uspe da pokoleba poverenje u svedoka za vreme unakrsnog ispitivanja, uviđavno je odustalo od tog prava. Da bi iskazali makar i privid svog neutraliteta, sudije su pokušavale da urazume svedoka i primoraju ga da se ponaša pristojno, ali su i sami „dobili svoje“. Bilo je očigledno da taj „svedok“ treba jednostavno da što brže napusti salu suda, pre nego što se ukaže potreba da ga vežu.

Posle tog fijaska tužilaštvo je odlučilo da unekoliko promeni taktiku , pa je predstavilo niz „solidnih“ svedoka – dvojicu zapadnih diplomata H.Okuna (SAD) i D.Harlanda (OUN). Da bi osudio Karadžića tribunal treba da dokaže da je on umišljeno vršio zločine. I upravo taj zadatak trebalo je da reše ti „respektabilni“ svedoci. Međutim, njihovo svedočenje takođe teško da može služiti kao ozbiljna osnova za dokaz krivice R. Karadžića. Oni su sve vreme govorili „ja mislim da je on“, „ja verujem da je on“. Ali možemo biti sigurni da će sud biti zadovoljan i time: sve prethodne presude temeljile su se na „razmišljanjima“ zapadnih diplomata, ako su to bile presude protiv Srba.

Pa ipak se tribunal mora zabrinuti za dalji tok procesa. Jer tužilaštvo je stalno tvrdilo da ima dovoljno najubedljivijih dokaza. I gde su oni? Zašto mediji ne trube o njima? Odgovor je očigledan. Nikakvih ubedljivih dokaza jednostavno nema. Kada je to postalo jasno, Haški tribunal je morao izvršiti i naredni zločin. Fijasko optužbe i uspeh odbrane u procesu Radovanu Karadžiću direktno su povezani sa atentatom na jednog od glavnih optuženika MTBJ, generala Radislava Krstića, koji je osuđen na 35 godina zatvora i koji je zatvorsku kaznu izdržavao u jednom od zatvora Britanije. Na generala Krstića je 8. maja je u zatvoru izvršen napad. Njega su našli u lokvi krvi sa prerezanim grlom. R. Krstić je prebačen u bolnicu, gde se nalazi u teškom stanju. Posebnu pažnju privlače ličnosti trojice „identifikovanih“ napadača. Kao prvo, to su dvojica neimenovanih „muslimana“ i neki Indrit Krasniki, dvadesetdvogodišnjak, koji je još 2006. godine bio osuđen za ubistvo britanske devojčice. Te su karakteristike veoma zanimljive. Kao prvo, data informacija opovrgava mit o „osveti“ muslimana, kako se to sada prikazuje u zapadnim medijima. Napadači apsolutno nisu muslimani, za zločine prema kojima je optužen general Krstić. (Pri tome primetimo da presuda generalu Krstiću zahteva posebno razmatranje kao još jedna lažna presuda Haškog tribunala). Takva manipulacija terminom „musliman“ (kao verioispovest, s jedne strane i etnička grupa – sa druge) veoma je indikativna. Drugo, otvoreno kriminalna ličnost Krasniki takođe ukazuje na nepostojanje realnog motiva, a to znači da je on, najverovatnije, obični izvršlac, a nipošto ne organizator tog zločina. Najverovatnije da napad na jednog od glavnih optuženika MTBJ generala Radislava Krstića, koga su pronašli sa prerezanim grlom, predstavlja smrtnu poruku drugom čoveku – Radovanu Karadžiću. Karadžiću su pokazali šta ga čeka ako njegova odbrana bude onoliko uspešna kao i sada. (Uzgred rečeno, ranije je to demonstrirano na primeru sudbine drugog zatvorenika – Miroslava Deronjića, koji je tiho umro, odslužujući kaznu u zatvoru u Švedskoj). Osim toga, to je pokušaj uklanjanja svedoka odbrane, jer general Krstić je bezuslovno bio jedan od glavnih potencijalnih svedoka odbrane R. Karadžića.

Dakle, postoje sve osnove da se smatra, da pokušaj ubistva Krstića – nije „osveta muslimana“ (sami muslimani odlično znaju da je Karadžić nevin!) niti da je reč o običnoj zatvorskoj tuči: premnogo toga ukazuje na to, da se radi o naručenom zločinu, čiji naručilac je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3024