Početna strana > Prenosimo > Teo i Vuk
Prenosimo

Teo i Vuk

PDF Štampa El. pošta
Gorislav Papić   
sreda, 15. septembar 2010.

(rts.rs, 15. 9. 2010)

Nije mnogo rizikovao Boris Tadić kada je 2007. godine na mesto ministra spoljnih poslova postavio Vuka Jeremića. A delovalo je kao da protivnicima daje loptu na zicer. Jer, među diplomatske vukove poslao je svog vuka, kome je on predavao psihologiju a koji se školovao za fizičara. Pri tom, Vuk je tada imao tek 32, što je u diplomatskom svetu obdanište. Ministre tih godina imaju uglavnom države ispred kojih kao epitet ide ime jednog voća, koje se često pominje u košarci. Znao je Tadić da Vuku poverava borbu, u kojoj je nemoguće pobediti. Ali, i da nije moguće mnogo izgubiti; raniji vukovi su pogubili skoro sve što su mogli. Uključujući i samopoštovanje i dostojanstvo. I Vuk je, energijom koja se vezuje za Nemce u fudbalu uspeo da vrati bar ovo poslednje. Koje je Vuk pre njega krčmio gde je stigao. I zato je ovaj Vuk, iako nije ništa ukazivalo na to, postao ono što je trebao onaj Vuk, koji je imao sve preduslove to da postane. Vuk Jeremić, danas je ubedljivo najpopularniji ministar u vladi Srbije.

Zapravo, nije mnogo rizikovao ni Dušan Ivković kada je carte blanche i najodgovornije mesto u reprezentaciji Srbije 2009. godine dao Milošu Teodosiću. A delovalo je kao da protivnicima daje loptu na zicer. Jer, tu instituciju košarkaški tim Srbije dao je u ruke ekscentričnom Valjevcu, kome je tada bilo tek 22, što je u svetu plejmejkera tek malo više od osnovne škole. Pri tom, Teo je igrao u grčkom Olimpijakosu, koji je, tada razmišljao gde da ga pošalje na sazrevanje. Nisu bili svesni da su ga tog leta 2009. poslali košarkaškom Platonu.

Znao je taj košarkaški mudrac Duda Ivković da ne može mnogo da izgubi; iza njega bila je serija neuspeha koja su ozbiljno narušila ugled naše košarke, ispred njega je bio najtalentovaniji plejmejker Evrope koga niko do sada nije smeo da pusti da se igra. Mudrac, Teo i još 11 momaka vratili su Srbiju tamo gde pripada, u evropski vrh. Ispred, činilo se mnogo ispred, ostala je još samo Španija. Teodosić se vratio u Olimpijakos i u narednoj sezoni je proglašen za najboljeg igrača Evrolige.

Prošle srede, 8. septembra srušio se svet. Kao kule bliznakinje u Njujorku. U Istanbulu, trojkom Teodosića u poslednjim trenucima meča Srbija je pobedila Španiju. I tako simbolički preuzela košarkaški primat u Evropi. Istog dana, u Briselu, posle sastanka predsednika Borisa Tadića i činovnice Ketrin Ešton Srbija je odustala od svoje rezulucije o Kosovu.

Rezolucija je političko ishodište mišljenja Međunarodnog suda pravde. Na kome je insistirala Srbija oličena u Jeremiću. I na kome smo izgubili.Pošteno koliko je i pošten poraz Srbije od Turske.

U Njujorku nas je čekao još jedan takav poraz.Ali, smo potpomognuti činovnicom Ešton odlučili da ga izbegnemo. I izgubimo nešto drugo. Vuk je, zato morao da izbegava pogled predstavnika zemalja koje su naše saveznice u savremenom kosovskom boju. Možda smo dobili nešto treće.Ili nas je zavrtanje ruke sandžačkom ahmedijom upozoravalo da možemo da izgubimo nešto četvrto.

U Istanbulu smo, pak na kraju bili četvrti. Posle velike simboličke pobede nad Španijom nisu nam dali da pobedimo Tursku. Ta utakmica nije bila za RTS, već za FOX CRIME. Teodosiću i našim mladim momcima dva košarkaška pljačkaša iz Latinske Amerike oteli su priliku da igraju finale Svetskog prvenstva.

Ni košarkaški Platon na klupi Srbije nije bio brana da se prema nama ne odnose kao prema državi protiv koje je sve dozvoljeno. Pa da posle celovečernje pomoći domaćinu i u četiri poslednja napada naprave četiri greške na štetu Srbije. Sa takvim skorom ne mogu da se podiče ni sudije Haškog tribunala. Da li bi ti latinski pljačkaši tako smeli da se odnose i prema nekoj ozbiljnoj državi? Da li bi tako smeli da sude Španiji, Nemačkoj, Americi? A Srbi su, bar u košarci veliki. Mi smo čak šest puta do sada bili svetski šampioni. Pet puta zvanično, a prvi put 1966. na nezvaničnom Svetskom prvenstvu u Čileu. Filipinima je 1966, iz političkih razloga oduzeta organizacija Svetskog prvenstva.

Naš nacionalni tim koji je trenirao Ranko Žeravica u Čileu, na prvenstvu umesto prvenstva, prvi put  je pobedio tadašnjeg svetskog prvaka Brazil; u odlučujućem meču za zlato i Sjedinjene Američke Države. Srbiji je, 2010. iz političkih razloga oduzeta prilika da ponovo pokuša da pobedi Ameriku. Teo se borio do kraja; nepravedno je izgubio šansu da se bori za svetsku titulu, posle više nije imao snage da se bori za bronzanu medalju.Ali, može da bude ponosan na sebe i svoje saigrače i svakoga Srbina kome je polufinale pojelo živce može da pogleda u oči.

Na znatno komplikovanijem terenu od košarkaškog pravougaonika i sa znatno jasnijim i čvršćim odnosom snaga Vuk se nije borio do kraja.To što to nije bila samo njegova odluka neće mu nimalo olakšati kad bude trebao da pogleda u oči građane zemlje koju predstavlja u svetu. Ali u politici, za razliku od košarke nema popravnog za godinu, dve ili četiri. Ulog je veći, pravila su surovija, suđenje je jednako nepravedno.Ko je, na kraju pametnije postupio? Teo ili Vuk?