понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Велика Албанија настаје пред нашим и очима целе Европе
Преносимо

Велика Албанија настаје пред нашим и очима целе Европе

PDF Штампа Ел. пошта
Љубодраг Димић   
недеља, 14. април 2013.

У дипломатским преговорима не можете тражити више од скромног захтева и добити више од још скромнијег уступка уколико сте мала земља и без савезника из круга великих сила. То се мора знати, томе нас историја учи. За више је потребно савезништво са силама у чије сте интересе "уклопљени", јака војска, стабилна и јака економија, добра школа. Србија, нажалост, тиме у овом тренутку не располаже.

После последњег ултиматума ЕУ, Србија се по ко зна који пут налази на историјској раскрсници. Опет је, као толико пута у нашој историји, главно питање Косово или ЕУ. Опет се нашим интересима супротставља Немачка. Опет једину утеху налазимо у Москви. А ако ништа друго, треба да будемо паметнији за два светска рата и последње југословенске. Зато на ову актуелну тему покушавамо да пронађемо одговор с једним од најпозванијих људи, једним од наших најпознатијих историчара за Косово, професором на Филозофском факултету у Београду Љубодрагом Љубом Димићем.

И зато за њега прво питање - шта је главна историјска поука коју треба да зна наша власт, али и народ?

- Поука којој нас учи историја говори да је једини трајни успех у дипломатији онај којим су задовољне све стране укључене у преговоре. Кад се намећу ултимативна решења, врше притисци, прибегава уценама, намере оних који то чине постају крајње сумњиве, неповерење изражено а резултати тако сачињеног 'договора' недуговечни. Историја нас, такође, учи да су дуготрајнија целовита решења а не она која се постижу на 'парче'. Политика која се води без јасног плана и циља, на 'кратак рок', најчешће је штетна, а резултати који се постижу на такав начин изнуђени - каже за Недељник професор Љубодраг Димић.

У чему је највећи проблем у последњим преговорима, и где видите решење?

- Наметање решења у форми ултиматума одбацује умереност, тако потребну врлину у дипломатији, дискрецију, настојања да се сачува достојанство и углед страна које преговаају. "Решавање" питања захтева и дубинско познавање проблема о којима се преговара. Захтева знање, обавештеност, поштовање права, познавање историје Балкана, балканских народа и балканских друштава, економских односа, постојећих ресурса, интереса суседних земаља и великих сила које се боре за моћ… Игнорисање свега наведеног никада није добро, понижавајуће је, а онда и фрустрирајуће што неминовно води накнадном "отварању" питања, новим сукобима, губитку времена, потрошњи генерацијских енергија. Све то спутава убрзани развој. Мали и сиромашни народи Балкана свега имају више од времена.

А посебно нације као наше, које су прошле кроз деведесете?

- Везивање целог проблема с којим се данас суочава Србија на Косову и Метохији за период који персонификује Слободан Милошевић, упућује на закључак да се "плитко оре" и да се мало шта разуме или жели да разуме у историјској вертикали која обележава конфликт два народа која живе на "заједничкој земљи". Морамо бити свесни да администрације живе од успеха и не презају од свих начина да га остваре. Читаве каријере службеника почивају на "успесима" који суштински то и нису, који су често лажни, виртуелни и тога су сви свесни. Ипак, брзина којом се данас живи, површност која доминира у свему, намеће своје критеријуме вредности и "моралне норме". О последицама повучених потеза мало ко размишља у времену привремености у којој се живи и функције која се обавља у тачно временски одређеним мандатима. А мали народи попут Срба и Албанаца немају времена за губљење али имају довољно времена да реше своје историјске конфликте на трајан начин.

Како онда решити проблем?

- Решавање питања зависи, значи, од самог проблема који треба превазићи, прилика и времена у коме се приступа целом поступку, разумевања историјских процеса у које је проблем "уклопљен", сагледавања најширег контекста, интереса великих сила, традиције, поштовања принципа, идеала и спремности да они буду замењени реал-политиком, расположења становништва и спремности влада да проблем буде решен. Најзад и од "суфлера" и савезника који својим оглашавањем или поступцима исказују правичност и "исту дистанцу" према странама у преговарачком процесу.

Мора се знати, томе нас учи историја, да у дипломатским преговорима не можете тражити више од скромног захтева и добити више од још скромнијег уступка уколико сте мала земља и без савезника из круга великих сила. За више је потребно савезништво са силама у чије сте интересе "уклопљени", јака војска, стабилна и јака економија, добра школа. Србија, нажалост, тиме у овом тренутку не располаже.

А шта је главна историјска паралела? Да ли бисте ову ситуацију могли да упоредите с 25. мартом 1941? Или неким другим датумом пре тога? И како су се елите понашале одговорно раније, где треба тражити најсветлије узоре?

- Историјске паралеле треба повлачити али, притом, и бити свестан да аналогије не важе у науци. Историја је често асоцијативна, али се никада не понавља. Мишљења сам да треба сагледавати веома пажљиво историјске преломнице и из тога извлачити могуће закључке.

Догађаје попут 27. марта 1941. треба сагледавати у контексту процеса дугог трајања и сложеног карактера путева којима се "кретала" историја. Тако посматран, 27. март 1941. представља концентрисани израз борбе великих супарничких сила око Балкана у јесен 1940. и зиму 1941. године. Реч је о покушајима Велике Британије да се Немци онемогуће или зауставе у залеђу Медитерана и покушају Трећег рајха да истисне Велику Британију с југа Европе и Балкана у тренутку кад је, за Немачку, битка за Западну Европу добијена. Пад Француске маја/јуна 1940. није био само тријумф немачког оружја већ и тренутак опште несигурности за цео европски континент, капитулација земље која је била симбол европске цивилизације, гарант поретка, значајан војни чинилац. Све је то утицало да и у Југославији завлада дефетизам. Дотадашње ревизионистичке државе захтевале су промену мировних уговора, Југославија је имала моћне и непријатељски расположене суседе, њена савезништва у оквирима Мале антанте и Балканског пакта више нису постојала, цео простор државе био је премрежен специјалним службама Велике Британије, Немачке и Совјетског Савеза иза којих су постојале завереничке намере, све заинтересоване стране иступале су са својим ултимативним захтевима и претњама, идеја о рушењу власти пучем опседала је део официрског кора и политичара окупљених око патриотских организација. Различите погледе на историјски тренутак, режим, будућност земље исказивали су војници и политичари, старији и млађи, представници умеренијег и "тврђег" става, демократе и заговорници ауторитарне власти. Појава војника на сцени значила је врхунац кризе. Завера је, ипак, настала у условима југословенског друштвеног тла, његових особености, његових противречности - од националних и верских, преко политичких, проистеклих из српско-хрватских односа, мржњи и анимозитета, патриотских традиција, историје која је обавезивала и оптерећивала.

Србија је зато нестала у том 27. марту? Зар не?

- Преврат од 27. марта 1941. одредио је судбину југословенске државе у рату. Немачка је тај догађај сматрала отвореним изазовом, својеврсном објавом рата, "српским чином" који мора бити кажњен. У Лондону су догађаје од 27. марта 1941. вредновали као тренутак у коме је Југославија "нашла своју душу". Српска православна црква је сматрала да се тога дана српски народ приволео "царству Божијем". Римокатоличка црква је цео преврат тумачила као последицу "духа бизантизма" карактеристичног за Србе. Српски политичари прозападног усмерења у свему су видели сврставање уз савезнике и антифашистички блок који доноси значајни морални и политички капитал. Код хрватских политичара зацарио је страх због могућег губитка освојених позиција, решавања питања Босне и Херцеговине, сналажења у будућности у којој се требало одредити према странама у сукобу - Великој Британији или Немачкој. Пронемачки оријентисани политичари су у одбацивању "Пакта" видели "националну катастрофу".

Историја је асоцијативна, зар не! Али историјска ситуација сасвим је различита и тешко је поредити. У питању су догађаји различите каквоће и специфичне тежине. Али, с историјом, док сте сљубљени са њом и не видите је јасно, никада нисте сасвим сигурни. Историчари су дужни да рационално размишљају о прошлости, да је изучавају, да стално трагају за новим знањима. Да постављају нова истраживачка питања, указују на нове скупове односа, да уочавају догађаје који у своме времену нису изгледали значајни, али је развој историјских процеса показао, тек с протоком година, од какве су важности били.

И како онда власт да се понаша на историјској прекретници?

- На историјским прекретницама, кад их препознате, морате рационално размислити куда и како кренути, који правац и смер изабрати, којој се страни приклонити, у које и чије тежње, намере, политику "уклопити" сопствене интересе. Кога убедити и којим аргументима да сте баш ви а не ваши супарници, гаранти и заштитници интереса великих сила на простору на коме живите. Веома је важно бити обавештен о сваком "заокрету" у политици великих сила и суседних земаља, препознати историјске процесе, разумети да се на простору где живе Срби и Албанци у "локалним оквирима" одвија "светска историја". Уколико се све то занемари, у брзини сметне с ума, онда ризикујете да простор на коме живите и држава у којој власт вршите буде и даље уситњавана, маргинализована, провинцијализована. Сетимо се да су албанске елите, будући дубоко урасле у турски феудални систем, у време устанака на Балкану почетком 19. века, имале "погрешан одговор" на питања која је на дневни ред поставила историја. Декларишући се као последња одбрана Турског царства, оне су одредиле пут који им је и 1878. и 1912, на важним прекретницама историје, донео поразе. Срби и други балкански народи тада су добро процењивали општи контекст. Исти мотиви, истакнути још у ставовима Призренске лиге, оптерећивали су их у Првом и Другом светском рату. Питање је у којој су мери српске елите у последњој деценији 20. века погрешно процениле опште прилике и упутиле Србију путем који је удаљавао од њене традиције и суштинске заштите интереса српског народа. Али историја, схваћена као поука и путоказ, рационално и критички сагледана и добро истражена, увек даје шансу изборима у будућности.

Политичка елита је одбила ултиматум, али изгледа на неко време... Чини се и да је нација и елита дубоко подељена око овог питања. Где видите излаз?

- О времену сам већ покушао да нешто кажем. Мали народи немају тај луксуз. Они се не могу по више пута враћати на почетак. За мале народе једнако је важно да се држе принципа. Уколико од њих одустану, изгубиће све. Бранећи принципе, на пример принципе међународног права, бранићете себе на најбољи начин. Све оно што је чинило принципе покрета несврстаних земаља постоји у актима ОУН - избегавање конфликта и њихово решавање дипломатским путем, немешање у унутрашње ствари других земаља, сарадња са свима који теже миру у свету… и то треба максимално користити.

Како бити успешан у дипломатији уколико немаш економске, људске, технолошке, образовне, војне потенцијале? Искуство које је стекла Југославија после Другог светског рата указује на следеће. Дипломатија мора да буде активна. Државна политика мора да придаје важност међународним приликама и да брине о међународној политици. Свако занемаривање понашања оних од којих на било какав начин зависимо, веома је опасно. Свака неодмерена реч, пежоративни израз, олакост, груба метафора или шала доживљавају се као увреда и незахвалност. Да би се контролисали, политичари морају да имају изражену политички културу. А тога нема много у нашој политици. Слушати и волети музику, певати, уживати у кафани као друштвеној институцији и њеним гастрономским и осталим понудама је једно, а примитивизам и некултура, праћени ниским моралом, нешто сасвим друго. То одузима кредибилитет, једнако и све остало што вас као политичара прати и везује за корупцију, криминал, непотизам, голе материјалне интересе аматерски прикривене иза "виших циљева" и позива других, најчешће најсиромашнијих и најневинијих на "жртву". Без кредибилитета нема добре преговарачке позиције.

Па, какве су наше позиције?

- Србија је данас "објект" у светској политици, и то није добра позиција. Док вам други одређују дневни ред преговора који се вас најдиректније тичу, ваше шансе да дипломатски постигнете жељени резултат су мале. То важи и за Србе и за Албанце. За обе стране једнако је важно да наставе преговоре, да не затворе "врата" које ће после морати да откључавају "туђим кључевима", да их не "залупе" по сопственим прстима. Србија је некад знала да преговара и по 18 година око неке железничке конвенције. То свакако није губљење времена. Губитак је кад вас приморају да прихватите оно што унапред знате да ћете одбацити у првој наредној прилици. Сваки дијалог обавезује. Прилагођавање је и у политици, исто као и у животу, предуслов опстанка. Али увек треба покушати и модификовати, прилагодити, у неком делу и изменити наметнуте "препоруке". Динамична политика увек има право на "микро корекције" које намеће развој догађаја, али и јасно одређен крајњи циљ.

А да ли кризе убрзавају историјске процесе?

- Историчари знају да кризе увек убрзавају историјске процесе у којима се добро сналазе само они који имају план и визију. Да ли је ми имамо? Не треба имати илузију да овај простор трајно остаје простор на коме се сучељавају велике силе у складу са својим визијама уређења света и увек себичним интересима. Те силе настоје да буду присутне, да утичу на креирање унутрашње и спољне политике, да остваре што пресудније политичко, идеолошко, економско, војно присуство, да инсистирају на координацији политичких потеза, заузимању истих ставова. То је препознатљива политика великих која увек мале "уклапа" унутар својих сопствених "ширих потреба". Интерес је и малих да "уклопе" себе у политику моћних али, наравно, тако да буду заштићени витални интереси земље и народа. Отуда је потребан, нужан, конструктивни дијалог с међународном заједницом.

Историја нас учи да самосталност спољне политике зависи од више чинилаца: снаге државе, њене унутрашње хомогености и војне силе; геостратешког положаја, који је чешће хендикеп за мале државе него његова предност; умећа дипломатије која подразумева упорност и умеће коришћења супротности и "пукотина" у политици партнера с којима преговараш. Важно је постати партнер и задобити улогу у светској политици на једном простору, па макар та улога у почетку била епизодна. Касније ће, као и у животу доброг глумца или стручњака, стићи и оне не само веће већ и важније и одговорније.

Ми као народ, ипак, морамо да будемо паметнији за два светска рата и последње југословенске. Шта је онда наша главна историјска поука?

- Паметни се уче на туђем искуству, а они који то нису на сопственом. Има и оних који ништа не науче па им се грешке понављају. Ми имамо сопствено искуство које ваља темељно проучити. Дипломатско искуство југословенске државе показује да треба подржати све процесе који стабилизују Европу и Медитеран и чине их безбеднијим. За Ј. Б. Тита та политика није имала алтернативу. Саставним делом истог процеса он је сматрао успостављање "реалних односа" са Совјетским Савезом. То, истовремено, није значило одустајање од принципа у вођењу спољне политике.

За њега је било важно да буде перманентно присутан на местима на којима се на било који начин разговара или одлучује о Југославији. Сматрао је да се присуством стиче прилика да се образложи сопствени став и потврди неопходност постојања партнерства. Отуда је инсистирао на ближим контактима, разговорима, сусретима, путовањима. О томе се често пише пежоративно, незналачки, тенденциозно, подсмешљиво. Само с лидерима у Москви остварио је 25 сусрета на највишем нивоу, од којих већина није била пријатна. У дипломатским мисијама је провео преко 2,5 године, разменио је преко 5.000 порука с лидерима света, обавио је 92 путовања, учинио 169 државничких посета, посетио је преко 70 земаља, сусрео се са око 350 председника држава и влада и више од 100 представника комунистичких партија и напредних покрета, у његовом секретаријату је регистровано тачно 2.499 пријема различитих државника, иностраних политичара, конгресмена, дипломата, размењивао је информације, слушао друге, у одговорима својих саговорника тражио аргументе за политику коју води…

Ту је тајна дипломатског успеха Југославије и формираног мишљења да је њена улога важна а она неопходна у свету подељеном хладним ратом. За државу која не ужива покровитељство великих сила и није укључена у војне пактове интензивност контаката на спољнополитичком плану један је од видова заштите.

Српском народу се дешава насиље историје. Како то да спречимо осим редефинисањем својих савезништава, и где првенствено да их тражимо? Зар није политички наивно тражити од Хејга и Вестервелеа да се појаве на преговоримо о КиМ кад су они осведочени пријатељи независног Косова?

- Савезништва нису вечна. Вечни су интереси. У складу с тим треба проценити своја савезништва у будућности. Ту нема емоција. Потребно је рационално знање и добра процена. Југословенска држава је до добре процене, непогрешиве процене долазила инсистирањем на изузетно доброј дописничкој служби, изабраном, способном и функционално распоређеном дипломатском апарату, способној и добро организованој аналитичкој служби и сталној вези с науком и научним установама од којих су неке директно биле подређене интересима спољне политике. Кад се све прибране и критички анализиране информације сагледају, одређиван је курс спољне политике. Грешке су биле ретке. Да ли Србија то може да чини? Какве су јој дописничка служба, дипломатија, аналитика? Колико је ту знања и способности, а у којој мери је превагу однео непотизам, страначки инжењеринг, личне везе и познанства, лоша а вероватно и злонамерна селекција? Није у питању само наивност већ непрофесионалност, бахатост, разумевање посла којим се бавиш као пустог ухлебљења и изворишта материјалних користи, путовања и живота у иностранству, пријема и коктела, листерских одела и скупих тоалета, несхватања одговорности коју носи служба у дипломатији. Дипломатски посао је пре свега рад, црначки рад. Ко у дипломатију улази "наиван" и спреман да такав и остане боље је да прво прочита књигу Чедомира Штрпца "Записи из Индије" и да своје ухлебљење тражи на некој другој страни.

Што се тиче избора "формата" за преговарање и партнера из круга оних које сте поменули то није последица "наивности" већ реалних могућности државе и њене спољнополитичке позиције.

Зашто се Немачка тако понаша према нама? Од ултиматума Ангеле Меркел Борису Тадићу притисак се само појачава. Немачки генерали су пред Други светски рат говорили како се Хитлер према Југославији понаша као према примабалерини? И заиста, кад све ставимо у историјски контекст, Хитлер је у почетку био мекши према Београду од Меркелове?

- Ми баштинимо два искуства с Немачком. Искуство 19. века у много чему се разликује од искуства 20. века. Последњи век је донео сукобе који су резултирали Првим и Другим светским ратом. Последња деценија 20. века такође је била испуњена сукобима. У историји постоје инерције. Понекад се заборави сопствена прошлост.

Сагледајмо критички себе. Немци ће то морати да ураде сами са собом. Уколико погледамо литературу историографске провинијенције, тенденције су уочљиве. Књиге које су писане с "тезом" нису добро штиво за политичаре. Проблем је тим већи јер су политичари ти који понекад историчарима одређују "тезу" коју треба доказати, дају новац, обезбеђују престижне издаваче, финансирају пројекте који омогућавају формирање јавног мишљења заснованог на "поузданом" и "научном". Тако постају "проверене истине" које формирају свест и у које верују милиони. Политичари, онда, под утицајем креиране јавности и историјске слике прошлости у коју она верује, с неопростивом лакоћом доносе одлуке, повлаче потезе, изричу ултиматуме…

Од тренутка кад се појавила Призренска лига, до данас истрајава идеја о Великој Албанији. Зар наш највећи стратешки проблем није управо у томе што немамо јасно дефинисану државну политику?

- Да. Идеја о Великој Албанији рођена је 1877, у предвечерје Берлинског конгреса (1878). Одбор албанског књижевно-политичког круга у Цариграду њен је главни заговорник. Програм тог "круга" саопштен је на Скупштини у Призрену приликом формирања "Лиге за одбрану права албанског народа" (3.3.1878). Тиме су, за читав наредни век, до наших дана, дефинисани обриси територијалне и етничке Албаније. Пројекат није тачно дефинисао простор вилајетске Албаније, али су његови заговорници сматрали да ту треба окупити територије скадарског, јањинског, битољског и косовског вилајета. У својим радикалним захтевима под тим су подразумевали: Јужну Албанију с Епиром и Јањином; Северну и Средњу Албанију с подручјима око Скадра, Тиране и Елбасана; Македонију с градовима Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Велесом, Битољем, Охридом; Косово и Метохију с градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар, Сјеница. Унутар тог територијалног оквира територијалне Албаније тада је живело око 44% становника с албанском националном свешћу. Данас се од територијалне дошло до етничке Албаније. У том простору данас живи преко 95% Албанаца различитих вера.

У периоду дугом 135 година албанске елите су тражиле "кредиторе" за свој велики пројект. У почетку је то била Турска, затим Аустро-Угарска и Велика Британија, потом Италија, у Другом светском рату Италија и Немачка, после рата СССР, неко време Кина, данас највећа сила света САД. У истом периоду албанске елите, независно од своје политичке орјентације, никад нису одустале од свог пројекта. Ахмед Зогу се крунисао за краља "свих Албанаца" а не за суверена Албаније. Представници Косовског комитета су настојали да свој пројект прошире и на Солун. Енвер Хоџа је говорио да нема Велике и Мале Албаније већ само "Албаније Албанаца". Да ли ће Хашим Тачи одустати од тог циља? Одговор се сам намеће. Уз остало, Велика Албанија, брисањем граница, изградњом комуникација, повезивањем на економском, просветном, културном нивоу свакодневно настаје пред нашим и очима Европе.

Да ли су икад Срби и Албанци имали сагласност око Косова? И шта може да буде тачка помирења?

- Мишљења сам да дијалог треба наставити. Он ће морати бити настављен, чак и мимо воље његових актера. Надам се да ће имати теме и темпо који Србији одговара. Ипак, било шта да се деси у будућности, прича о Косову и Метохији и Великој Албанији овим се неће завршити. Она тек почиње.

(Вељко Лалић – Недељник)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер