Poreklo moći, prosperiteta i siromaštva po Asemogluu i Robinsonu ili zašto narodi propadaju

U nedavnoj vožnji beogradskim taksijem, imala sam čast da mi pripadne čest tip među našim taksistima: vozio me je politički analitičar. Nije da čovek nije bio u pravu, kaže da je radio u Švedskoj pa zna. U završnici vožnje zaključio je da sa našim narodom definitivno nešto nije u redu. Na moj komentar da sigurno nismo baš najgori on mi je uzvratio: ma nismo mi najgori, mi smo među najboljima, zato mu je i žao što propadamo.

Iako su beogradski taksisti neprikosnoveni u domenu ekonomije, politike i geopolitike, ima i ljudi koji se stručno bave ovim temama i pišu opsežne knjige. Takva je studija „Zašto narodi propadaju – poreklo moći, prosperiteta i siromaštva“, čiji su autori Daron Asemoglu i DŽejms Robinson, zajedno sa Sajmonom DŽonsonom, ove godine dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. 

Knjiga fascinantno vlada istorijskim paralelama širom planete. Riznica istorijskih referenci vodi čitaoca na putovanje rolerkosterom po planeti i epohama. Kako i zašto su određena društva napredovala, razvijala se ili propadala? Zašto su neki bogati a neki siromašni? – osnovna su pitanja koja su polazišta za ovo istraživanje.

Srpsko i englesko izdanje knjige i njeni autori Asemoglu i Robinson

Kako i zašto su određena društva napredovala, razvijala se ili propadala? Zašto su neki bogati a neki siromašni? – osnovna su pitanja koja su polazišta za ovo istraživanje

Nogales u Arizoni i Nogales u Sonori

Nogales je podeljeni grad na granici Meksika i SAD – Nogales u Sonori i Nogales u Arizoni. Razlike sa jedne i druge strane ograde su drastične. Nogales u Arizoni ima godišnji prihod od 30 hiljada dolara, tinejdžeri se školuju, većina stanovnika ima visoko obrazovanje. Svojina im je zaštićena, mogu da pokreću biznise itd. Imaju vodu, struju, kanalizaciju, puteve.

Stanovnici  grada južno od ograde – meksičkog Nogalesa – nisu te sreće. Iako spadaju u razvijenije krajeve Meksika, godišnji dohodak po domaćinstvu iznosi oko trećine dohotka u Nogalesu u Arizoni. Većina odraslih nije završila srednju školu. Zdravstvena zaštita je loša, stopa kriminala visoka, očajni su putevi, rizično je poslovanje, vlada korupcija.

Ograda na granici SAD i Meksika u Nogalesu

Uprošćeno, španski konkvistadori su u Latinskoj Americi pljačkali, ubijali i otimali blaga starih carstava. Inače, zlatne relikvije su pretapali u poluge, zgodnije im je bilo. Gusto naseljena područja bila su pogodna za osvajanje.

Šta je to što čini razliku u ovom podeljenom gradu gde živi isti narod, na istom mestu? Nije, dakle, ni do geografije ni do kulture. Ključna razlika je u institucijama, kako ekonomskim tako i političkim. I ključan je način na koji su se te institucije razvijale. Odgovor na razlike u Sonori leži, kažu autori, u načinu na koji su se različita društva formirala u ranom periodu kolonijalizma.

Uprošćeno, španski konkvistadori su u Latinskoj Americi pljačkali, ubijali i otimali blaga starih carstava. Inače, zlatne relikvije su pretapali u poluge, zgodnije im je bilo. Gusto naseljena područja bila su pogodna za osvajanje.

U Severnoj Americi nije mogao da se desi ovakav tip kolonizacije. Englezi su krajem 16. veka krenuli u osvajanje Amerike. Najbolja mesta su već bila kupljena – lokacije sa rudnicima zlata i srebra, i domorodačkim stanovništvom, već su bile osvojene. U Virdžiniji nije bilo zlata ni plemenitih metala, a domorodačko stanovništvo nije se moglo prisiliti na rad niti na obezbeđivanje hrane.

Proglašenje laureata Nobelove nagrade za ekonomiju, 14. oktobra 2024.

Dakle, napredak ili siromaštvo ne zavise od geografije, kulture ili znanja, već od toga kakve su institucije

Kolonisti su morali da rade. Bile su potrebne zanatlije svih vrsta. Iako je pokušano prisilom da kolonisti budu pretvoreni u radnu snagu, stvar nije uspela i krenulo se sa podsticajima. Ili, kako kažu autori, počinju da se uvode  inkluzivne institucije, kako političke tako i ekonomske.

Dakle, napredak ili siromaštvo ne zavise od geografije, kulture ili znanja, već od toga kakve su institucije.

Autori studije institucije dele na inkluzivne i ekstraktivne. Inkluzivne su one koje omogućavaju privatnu inicijativu, razvoj tehnologije i inovacije. Odlučivanje je takođe omogućeno širem sloju stanovništva. Ove druge, zloćudnog imena „ekstraktivne“, one koje cede i muzu dohodak ne bi li ga podelile među najužom elitom – ne haju za inovacije i nove tehnologije jer su neposredni proizvođači demotivisani, a vladajuća elita ne želi promene, koje bi ugrožavale održavanje apsolutne vlasti.

Slika iz Kampale, Uganda, januar 2024.

Kreativna destrukcija

Deluje logično da je privredni rast i prosperitet u interesu svih članova društva, pa i pohlepnih diktatora – više će oni uzeti. Ipak, to nije uvek slučaj. Ima puno istorijskih primera opiranja rastu od strane vladajućih elita

Politika institucija ključan je razlog za uspešnost i neuspešnost naroda. Autori tragaju za objašnjenjem zašto politički život nekih društava vodi ka inkluzivnim institucijama koje doprinose ostvarivanju privrednog rasta, dok je politički život ogromne većine društava u prošlosti vodio, a i danas vodi, ka uspostavljanju ekstraktivnih institucija koje taj rast sputavaju.

Deluje logično da je privredni rast i prosperitet u interesu svih članova društva, pa i pohlepnih diktatora – više će oni uzeti. Ipak, to nije uvek slučaj. Ima puno istorijskih primera opiranja rastu od strane vladajućih elita.

Suprotstavljanje privrednom rastu imalo je svoju logiku i nije bilo posledica neznanja. „Uz privredni rast i tehnološke promene ide ono što je ekonomista Jozef Šumpeter nazvao kreativnom destrukcijom. Staro se zamenjuje novim. Nove privredne oblasti odvlače resurse od starih. Nova preduzeća preuzimaju poslove starih. Nove tehnologije čine postojeća stručna znanja i mašine zastarelim. Proces privrednog razvoja stvara i gubitnike i dobitnike na političkom planu i na ekonomskom tržištu. Iza suprotstavljanja inkluzivnim ekonomskim i političkim institucijama često stoji strah od kreativne destrukcije“, navodi se u knjizi.

Vilijam Li i njegova mašina za pletenje, 1589.

Centralna teza ove knjige jeste da su privredni rast i prosperitet povezani sa ekonomskim i političkim institucijama koje to omogućavaju, dok institucije usmerene na „ceđenje“ dohotka, i njegovo preuzimanje od strane male grupe ljudi – vode stagnaciji i siromaštvu

Vratimo se, na primer, u 16. vek za vreme vladavine engleske kraljice Elizabete I. Ona izdaje naredbu da svi podanici treba da nose pletenu kapu. Vilijam Li, mladi sveštenik iz Kalvertona, dao se na razmišljanje kako da se proces pletenja ubrza. Osmislio je mašinu za pletenje. Uspeo je da stigne i do kraljice, koja je hladno odbila patent sa obrazloženjem da bi to ugrozilo njene siromašne podanike. Pokušao je posle u Francuskoj, pa opet u Engleskoj i – ništa. Petao je prerano kukurikao.

Centralna teza ove knjige jeste da su privredni rast i prosperitet povezani sa ekonomskim i političkim institucijama koje to omogućavaju, dok institucije usmerene na „ceđenje“ dohotka, i njegovo preuzimanje od strane male grupe ljudi – vode stagnaciji i siromaštvu. Ali to ne znači da ekstraktivne institucije uopšte ne mogu da doprinose ostvarivanju privrednog rasta. Jednopartijski Sovjetski Savez, na primer, imao je fazu ubrzanog privrednog rasta.

Autori smatraju da je takav rast moguć, ali da nije održiv ukoliko se na političkom i ekonomskom planu ne izvrše promene. Takođe, neophodno je za privredni rast u društvima bez pluralizma da postoji centralizovana država koja će preusmeriti resurse u visokoproizvodne oblasti, kao i da na svojoj teritoriji može da obezbedi vladavinu reda i zakona. „One institucije koje takvu centralizaciju nemaju, teško mogu da omoguće i ograničeni privredni rast, kao što to pokazuju brojni primeri u podsaharskoj Africi“, navode autori.

Protest protiv visokih troškova života u Lagosu, Nigerija, 1. oktobra 2024.

Istorijske skretnice

Daren Asemoglu i DŽejms Robinson naglašavaju da u istoriji postoje takozvane ključne skretnice – istorijski momenti, događaji i periodi izrazitih promena. Takva je bila epidemija kuge u Evropi, koja se drugačije odrazila u zapadnoj i istočnoj Evropi. Na zapadu je nedostatak radne snage i ljudstva radnoj snazi dao izvesne slobode i prava, u istočnoj Evropi je represija nad radnom snagom dodatno porasla.

Što je veći politički i društveni pluralizam veća je mogućnost da dejstvuje takozvana blagotvorna spirala, koja i u izazovnim uslovima ipak vuče društvo na bolje. Autori knjige „Zašto narodi propadaju“ navode slučaj Sjedinjenih Američkih Država.

Posle građanskog rata došlo je do ubrzanog privrednog rasta na Severu. Razvijale su se železnice, industrija i trgovina i neki ljudi su zgrnuli ogromna bogatstva. Dobili su naziv „Baroni pljačkaši“ zbog nemilosrdnog poslovnog ponašanja, razbijanja konkurencije i učvršćivanja monopola. Kornelius Vanderbilt,  magnat železnice, daje istorijsku izjavu: „Šta me briga za zakon? Zar nemam moć?“

Karikatura kompanije „Standard oil“, 1890.

U tadašnjim karikaturama se „Standard oil“ prikazuje kao oktopod koji u svojim pipcima drži ne samo naftnu industriju već i čitav Kapitol Hil – zdanje Kongresa SAD

DŽon D. Rokfeler je 1870. osnovao kompaniju „Standard oil“ sa ciljem da uspostavi monopol na prevoz i maloprodaju nafte i naftnih derivata. Već 1890. ta kompanija je kontrolisala 88 odsto prometa prerađenom naftom u SAD. U tadašnjim karikaturama se „Standard oil“ prikazuje kao oktopod koji u svojim pipcima drži ne samo naftnu industriju već i čitav Kapitol Hil – zdanje Kongresa SAD.

Blagotvorna spirala

Ipak, došlo je do suzbijanja monopola zahvaljujući, smatraju autori, „blagotvornoj spirali“ pluralizma i institucija koje uključuju šire delove društva. To, naravno, nije omelo pomenute barone da ogromno bogatstvo sticano pod neregularnim uslovima i dalje uvećavaju. DŽon Rokfeler je 1916. godine postao prvi milijarder na svetu.

Blagotvorna spirala može i da promeni smer u zloćudnom pravcu – nepredvidivo je da li će se to desiti. Mletačka republika je grabila ka inkluzivnim političkim i ekonomskim institucijama. Na kraju je spirala krenula naniže – institucije su preuzete od strane uske elite koja je ostvarila monopol na ekonomske prilike i političku moć.

Proizvodnja tenkova u fabrici Mercedes-Benc, 1941.

Napredak i siromašenje jesu istorijski uslovljeni, ali nisu predodređeni. Društvo napreduje ukoliko je moć široko distribuirana, a nije u rukama malobrojne elite koja kroji zakone

Autori se ograđuju od pristupa da je modernizacija ključ uspeha. „Mnogi relativno bogati narodi podlegli su i podržali represivne diktatorske režime i ekstraktivne institucije. I Nemačka i Japan bili su među najbogatijim i najindustrijalizovanijim zemljama u svetu u prvoj polovini dvadesetog veka, i imali su srazmerno dobro obrazovano stanovništvo. To nije sprečilo uspon Nacionalsocijalističke stranke u Nemačkoj niti usmerenje militarističkog režima na teritorijalno širenje putem rata u Japanu – zbog čega su njihove političke i ekonomske institucije načinile oštar zaokret prema ekstraktivnim institucijama“, navode oni.

Napredak i siromašenje jesu istorijski uslovljeni, ali nisu predodređeni. Društvo napreduje ukoliko je moć široko distribuirana, a nije u rukama malobrojne elite koja kroji zakone. Takođe, spolja se stvari ne mogu poboljšati – mere poboljšavanja siromašnih zemalja od strane međunarodnih finansijskih institucija nisu efikasne. Sami društveni protagonisti jedini su koji mogu da vrše pritisak na političke elite da obezbede uslove za razvoj kvalitetnog života u zajednici.

Gledišta autorskog tandema mogu biti preispitivana sa stanovišta različitih struka. Za širu publiku – knjiga „Zašto narodi propadaju“  inspiriše na razmišljanje o samom smislu društvenog napretka kao i uticaju istorije, velikih događaja i slučajnosti na razvoj naroda. A može da bude i korisno štivo za uključivanje u razgovor sa beogradskim taksistima. Uz prikrivanje činjenice da ste čitali tamo neku knjigu. To ne prolazi.

(RTS)