Početna strana > Prikazi > Slavoj Žižek - lažni pobunjenik protiv sistema
Prikazi

Slavoj Žižek - lažni pobunjenik protiv sistema

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
petak, 18. januar 2013.

(Prikaz knjige: Željko Simić, Manifest Žižek, „Prosveta“, Beograd 2012.)

Odveć dugo smo čekali na knjigu koja će se u našoj intelektualnoj sredini kritički pozabaviti fenomenom savremenog filozofskog „superstara“ Slavoja Žižeka. Oni koji nisu fascinirani izvikanom veličinom i značajem ovog pop-mislioca koji je, pogotovo kod nas, uzdignut gotovo na tron svetske intelektualne i teorijske scene, razmišljali su šta je tajna tolikog Žižekovog medijskog publiciteta i uspeha. Pitanja isprovocirana izvesnim protivrečnostima u Žižekovoj pojavi nizala su se jedno za drugim. Kako je moguće da gorljivi, radikalni kritičar vladajućeg društvenog sistema i njegove ideologije, kakvim se Žižek predstavlja i kakvim ga mnogi predstavljaju, bude toliko prisutan u najuticajnijim ideološkim (medijskim) aparatima istog tog sistema? Kako je moguće da oreol intelektualne subverzivnosti zadobije neko ko je u više navrata pokazao da sledi liniju spoljnje politike SAD i Imperije? Kako je moguće da autentičnim buntovnikom i revolucionarom bude proglašen neko ko se neposredno praktički angažovao samo u akciji „Okupirajmo Volstrit“, čiji revolucionarni potencijal nije baš pozamašan? Na kraju, kako je moguće da ozbiljnim i reprezentativnim teoretičarem  bude nazivan neko čiji su delo i stil toliko krivudavi i lelujavi da ne odaju utisak teorijski neophodne temeljitosti i doslednosti, utoliko gore što je reč o nekome ko se(be) smatra istinskim kritičarem postmodernizma?

Na ova i slična goruća pitanja izazvana začuđenošću nad preovlađujućom slikom i glasom koji se oko Žižeka pletu, vrlo predano se potrudio da odgovori prof. dr Željko Simić u svojoj knjizi „Manifest Žižek“. Njome je Simić nastavio svoj podrobni rad na filozofskom preispitivanju ključnih problema i mislilaca modernog i savremenog doba, kojima se intenzivno bavi poslednjih desetak godina. Nakon obimnih i respektabilnih studija posvećenih, između ostalih, učenjima Frojda, Junga, Lakana i Deride, Simić nam je ponudio preko potrebnu analizu pojave i planetarnog uspona Slavoja Žižeka, čime je zadržao kontinuitet sa svojim dosadašnjim delom, budući da se Žižek promoviše kao istaknuti sabesednik i sledbenik nekih od prethodno navedenih mislilaca. Potrebno je, međutim, naglasiti, da ovo nije studija koja se bavi isključivo Žižekom, budući da Simić, kao i u svojim prethodnim knjigama, određenim autorima pristupa iz celovite intelektualne perspektive, unutar koje se oni povezuju i sučeljavaju sa ostalim vodećim misliocima njihovog i ranijeg vremena. Tako u ovoj knjizi možemo naći manje, zaokružene celine posvećene nekim bazičnim idejama Alana Badjua, Zigmunta Baumana, Žana Bodrijara, Žan-Fransoa Liotara, DŽona Fiska, Stjuarta Hola ili Frederika DŽejsmona, a koje su bitne za razumevanje i procenjivanje samog fenomena Žižek. Simić je time još jednom potvrdio svoju već prepoznatljivu, zavidnu erudiciju i kritičku darovitost, po kojima se izdvaja i ističe u našoj intelektualnoj sredini, spadajući u red retkih autora koji se vešto probijaju i snalaze na najsloženijim problemskim poljima filozofije, psihologije, antropologije ili sociologije. U ova (post)postmoderna vremena, obeležana društvenim i intelektualnim razaranjem najviših ljudskih vrednosti, izuzetno je dragoceno imati takve svestrane i istinski buntovne mislioce koji ne pristaju na smrt klasične kategorije intelektualca, koju je svojevremeno trijumfalno objavio i razlasio Bernar-Anri Levi. Oni se, nasuprot Leviju i ostalim intelektualnim trendseterima, pomodarima i konformistima (u koje se naposletku, kako će dalja analiza pokazati, svrstava i Slavoj Žižek), i dalje odlučno i nepomirljivo bore za Univerzalno, za celinu razumevanja sveta i totalitet ljudskog postojanja, protiv vladajućih društvenih sila i njihovih vehementnih ili perfidnih protagonista koji sistematski podrivaju potencijale autentičnog individualnog i kolektivnog otpora i oslobođenja.

Žižek kao (filozofski) superstar i politički korektan „opozicionar“

U ovom delu Simić polazi od konstatacije da je Žižekova nametljiva pojava činjenica koja se mora priznati i sa kojom se treba suočiti i konfrontirati. Po mnogo čemu, ovu pojavu karakteriše imidž koji se vezuje za modu i estradu (str. 216-217) Ne treba onda da čudi da se Žižekova živa obraćanja najavljuju, i da ih prati reakcija, nalik nastupu neke velike muzičke ili filmske zvezde. O njemu se kroz vodeće medije gromoglasno govori i piše kao o „filozofskom superstaru“, a publiku koja prisustvuje njegovim one man show performansima čine najrazličitiji pojedinci, od kojih mnogi sa filozofijom, psihoanalizom, ili filmskom umetnošću nemaju baš nikakve veze. Oni Žižekove nastupe doživljavaju kao sjajnu priliku da se dobro zabave, da aplaudiranjem i smehom  relaksiraju svoje moždane vijuge (sve to smo mogli primetiti prilikom Žižekovog gostovanja u Beogradu pre par godina). Treba li onda da čudi da se takav jedan šoumen i „superstar“, slučajno ili ne, oženjen izvesnom argentinskom manekenkom, medijski dovodi u vezu sa jednom „superstarletom“ pod imenom Lady Gaga? Jer, ako može argentinska manekenka, zašto ne bi mogla i Lady Gaga? Zašto se takvi tračevi (ili istine) ne „lepe“ za neke druge istaknute mislioce našeg vremena (kao što im se ne „lepe“ ni redovni pozivi i gotovanja u mainstream medijima)? Zanimljiva je Žižekova reakcija na ovu glasinu, u intervjuu za Guardian: „Moja je greška bila u tome što nije trebalo da u štampi kategorički poreknem vezu sa Gagom. Trebalo je da kažem 'no comment', ostavljajući mesta obscenim mogućnostima da sam zaista njen ljubavnik“. (134) Dakle, Žižek zamera sebi što je negirao vezu sa Gagom, i time lišio druge, ali i sebe, uživanja u „obscenim“ fantazijama o njihovoj vezi. Ne govori li ovo priznanje nešto dublje o Žižekovoj ličnosti? I može li ovakvo pristajanje na medijske senzacionalizme, tako osobene za estradnu scenu, i na (stvarne ili izmišljene) veze sa proizvodima kapitalistički programirane i kontrolisane kulturne industrije, imati ikakve sličnosti sa istinskim prevratničkim antikapitalističkim angažmanom u koji se Žižek verbalno zaklinje?

Slično ovome, a tragom Marksove ideje o praksi kao presudnom kriterijumu istine teorijskog stava, u ovom slučaju Žižekovog (samo)predstavljanja kao iskrenog i ozbiljnog, radikalnog kritičara vladajućeg poretka, ne govori li nam njegovo pojavljivanje u akciji „Okupirajmo Volstrit“ nešto o (ne)istini tog (samo)predstavljanja? Simić lucidno i ubojito razotkriva skriveni smisao Žižekovog učestvovanja, i prirode i dometa projekta „Okupirajmo Volstrit“ u celini (26-27). Ne samo da se mnogi zapadni filozofi , naročito Žižek, ne pojavljuju na istinskim protestima protiv sistema koji su, za razliku od ovog, medijski mnogo manje ili nikako propraćeni, nego i na ovim prerušenim protestima u kojima učestvuju ne propuštaju priliku da učine ovu ili onu koncesiju sistemu , tako se legitimišući kao politički ipak dovoljno korektni i konstruktivni „opozicionari“, što je nužni uslov njihovog pojavljivanja u uticajnim medijima, ali i preka potreba sistema da se predstavi kao „demokratski“, koju ovi „opozicionari“ takvim svojim pritvornim angažmanom zadovaljavaju. Žižek npr. u svom obraćanju demonstrantima u „okupiranom Volstritu“ dva puta pominje (povodom zabrane jednog filma) kako se u Kini ne poštuju kulturne slobode, time očigledno sledeći oficijelnu propagandu Bele kuće koja Kinu optužuje za „nepoštovanje ljudskih prava“. Žižeku se, na žalost, to ne dešava prvi, verovatno ni poslednji put. Svojevremeno je u gostovanju na HRT-u Uga Čaveza nazvao protofašistom (odričući mu svaki levičarski identitet), a čuvena je njegova izjava povodom NATO bombardovanja Jugoslavije: „Bombe su stigle prekasno i nema ih dovoljno“. Takođe, u intervjuu „Politici“ povodom svog gostovanja u Beogradu otvoreno je priznao da je sve vreme, gotovo dvadeset godina, delovao isključivo u interesu albanske strane u srpsko-albanskom sporu, smatrajući Albance „nevinim žrtvama velikosrpske agresije“. A dokle seže „radikalnost“ Žižekovog nastupa u Volstritu vidi se iz njegovog konačne (pre)poruke okupljenima: „Sve što nam treba jeste da budemo strpljivi“. (132) Simić briljantno demaskira ovu Žižekovu „radikalnost“: „...reč je o fiktivnoj negaciji sila poretka intoniranoj takoreći otužno benigno, umekšavajuće, čak odviše upadljivo nesrazmerno proklamovanom patosu kontekstualnih učesnika. To je revolucionaritet koji jedva da zahteva akciju korekcije, premda se na kraju i takav aktivizam redukuje na potrebu da se bude strpljiv...Naravno, takav fingirani revolucionaritet je naručen, spolja navođen, oportun, i njegovo ispunjavanje će nam odmah biti jasnije kada se prisetimo da je Žižek zapravo veoma čest i očigledno obostrano rado viđen gost njujorških tabloida koji su u jedva manjoj (ako uopšte manjoj) od direktne finansijske povezanosti sa mogulima Volstrita“. (133) Stoga „Žižek pokazuje veoma sofisticiranu dvosmislenost koja ga ovlašćuje za suptilnu oportunost i simpatije sistema, i koju odmah možemo prostije nazvati svojstvom sklonosti 'sedenja na dve stolice'“. (75) Simićeva minuciozna, efektna analiza Žižekovog govora u Volstritu (123-135) sama po sebi je dovoljna da njegova knjiga bude ocenjena vrednom i zanimljivom za čitanje. U daljem tekstu citiraćemo mesta iz Simićeve knjige koja najupečatljivije ilustruju visok teorijski nivo njegove kritike Žižekove (o)pozicije.

Žižek kao zatočnik postmoderne i njegova guslarska naracija

Napadno medijsko veličanje i fabrikovanje Žižeka u „firmiranu“ (filozofsku) robnu marku, odnosno brend, u kojem sam Žižek otvoreno saučestvuje, a kojim se zamenjuje i potiskuje pravi kritički subjektivitet (20) („Žižek, u sadejstvu sa drugim srodnim protagonistima nove epistemske ere, odlučujuće doprinosi iščezavanju starog Subjekta, koji nestaje sa horizonta naših znanja“, kaže se na koricama knjige), po Simiću je uslovljeno i pripremljeno sveukupnim postmodernim ambijentom protiv kojeg Žižek tobože istupa (21). „Sve njegove strategije slede matricu brenda, te je vrlo verovatno da će Žižek bliskoj budućnosti ostvariti prisutnost uporedivu sa Mocart-kuglama ili praškim Kafka-kafanama“. (316) „Kada Žižek u jednom svom izdanju istupa kao, najblaže rečeno, paradoksalni kritičar militantne liberalno-demokratske ideologije i korporativno-informatičkog kapitalizma, pri tom svu svoju uticajnu prisutnost i omiljenost dugujući blagonaklonosti i medijskoj popularizaciji od strane stabilizujuće mreže istih kritikovanih pokreta - da li tada ipak ne realizuje nasleđe postmoderniteta? Nije li postmoderna po poreklu gore opisana prevalencija estradnog imidža (to jest efekta zasenjujuće intelektualne zvezde koja iznedruje rebuse ukrštanja trivijalnog i pretpostavljeno sofisticiranog, asocijativne kalambure i podsticajne viceve) nad koherencijom poruke i jasnom beskompromisnošću životnog primera? Da li brižljiva selektivnost opštih mesta u Žižekovom kritičkom ispoljavanju - jer on neće kritikovati, na primer, univerzitete sa čijih se katedri obraća a koji su rasadnici liberalno-demokratskog podmlatka, niti svoje medijske promotere, niti kanale distribucije njemu posvećenog dokumentarnog filma koji, prirodno, mnogo više distribuiraju ono što on kritikuje...- ipak logički ne potiče od postmodernog proizvodno-tržišnog aranžmana koji se preko Žižeka samo spontano i bezazleno potvrđuje u svojoj ipak pozitivnoj liberalnosti?“ (46-48) Oslanjajući se na ideje Stjuarta Hola i Zigmunta Baumana, Simić u Žižeku otkriva „uspešnog člana visokog postmoderniteta“. (88)

Postmodernost Simić preciznije određuje kao „skriveni, krucijalni, pozadinski napor ometanja razabirljivosti i neproizvoljnosti“. (23)  Takvo ometanje može se jasno prepoznati u Žižekovom delu: „...u njegovim teorijskim sastavima naposletku ...nesumnjiva jedina ostaje stihija nepredvidljive proizvoljnosti“. (231) „...jednostavno, nakon pažljivog čitanja velikog broja Žižekovih tekstova, čitalac ne može objasniti za šta se krucijalno i suštinski ovaj autor zalaže“. (15) A Žižekov stil javnog nastupa Simić originalno dovodi u vezu sa guslarskim načinom pevanja-pripovedanja, poznatim u našoj narodnoj  tradiciji: „...stil Žižekovog nastupa neobično liči na popularno-narodno guslarsko raspričavanje. Štaviše, budući da je omiljeni način prezentacije ovog autora upravo usmeno obraćanje, to se njegovi verbalni performansi, verujemo, zaista mogu funkcionalno uporediti sa negdašnjim guslarskim evokacijama. Žižek, naime, takođe gotovo nikada ne kazuje nešto novo, nego dovodi u najraznovrsnije spojeve podsećanja fragmenata minulih događaja i učenja“. (29-30) „Njegovi usmeni i pismeni hepeninzi koji, osim čestog ponavljanja upotrebljenog materijala, ne duguju nužno jedni drugima, u saglasju su sa veličanjem 'malih pripovesti'. (36) Možemo, međutim, dodati da je bitna razlika između guslarske i Žižekove naracije u posvećenosti ove prve upravo „velikim pričama“. Ona, naime, opeva čast, vernost, herojstvo, slobodu, ljubav, istinoljubivost, i sve ostale vrline i vrednosti narodnih junaka koji ulaze u legendu.

Žižek kao maskirani kontrarevolucionar

Žižek ovakvim svojim delovanjem objektivno radi u korist vladajućeg sistema koji deklarativno osporava.  Ovaj sistem „amortizuje i postepeno neutrališe sve tragove neophodnosti humane inicijative“. (175) Stoga je „potpuni gnoseološki pasivitet novo stanje čoveka unutar poretka komunikacionih sistema“. (184) Sa takvim poretkom stvarnosti Žižekov angažman u suštini korespondira i konformira se, zadobijajući naklonost sistemski već unapred neutralisane i pacifikovane publike. „...on, kao besprekorna posredujuća intelektualna karika sistema, svoju publiku pasivizuje nudeći joj kompletni, deinicijativizujući performans“. (175) Toj misaonoj i praktičnoj paralizi pojedin(a)ca doprinosi „Žižekova, mnogima tako nepodnošljivo proizvoljna a većini zamamno privlačna…refleksivna ambalaža: on se guslarski udvara pojedincu svojom naracijom epskog podsećanja na trivijalnosti uznesene do dubokoumnih asocijacija, hvatajući u zaštitnički zagrljaj pasivno usnuli um savremenog pojedinca Zapada“. (184-185) Simić se na ovom mestu logično poziva na Bodrijara, čiji nam uvidi pomažu u razobličavanju Žižekove pozicije: „Žižek se ovde pokazuje kao zapanjujuće personifikovano-koagulisana pojava onog što je Bodrijar lucidno primetio kao apstraktnu poslednju promenu u poretku simulakruma: Žižek je, u funcionalnoj skladnosti svojih pojedinačno zbunjujuće neskladnih nastupa, zapravo  personifikacija tehnološkog manipulatora; on je živi i besprestano govorno prisutni imago tendencije sistemskog zavladavanja koju je Bodrijar nazvao manipulisanom slikom… njegovi su nastupi zapravo svi objašnjivi kao potrošne medijske slike, kao svojevrsno pseudoteatralno eksponiranje kojeg smo mi ovde odavno okarakterisali kao guslarski hepening“. (181-183) Zato se „Žižek usiljava - ili ispunjava usiljujući zadatak - da deluje hiperrealno“. (186-187) U nastavku kritike Simić, naspram Žižeka, ističe ideje Alana Badjua (205-206, 215, 218).

Podsetimo se ovde Markuzeove ideje o preliminarnoj, preventivnoj kontrarevoluciji koju vladajući sistem sprovodi nad onima kojima su u njemu društveno i misaono porobljeni. Simićevo britko seciranje performativnih učinaka Žižekove intelektualne prakse jasno ukazuje na njen latentni kontrarevolucionarni karakter perfidno zakamufliran iza spoljašnje, manifestne revolucionarne poze i retorike. Ili, kako Simić kaže u svom intervjuu povodom objavljivanja knjige, „Žižek uspostavlja jedan razuđeni i nedosledni sistem kojim manifestuje, da bi nešto suštinski istinito mogao da sakrije“. Ovo je jedan od ključnih Simićevih uvida - sasvim suprotna istina skrivena je iza manifesta(cije) Žižek. Na manifestnom (verbalnom) planu Žižek je (uglavnom) uzrujani i brbljivi kritičar, nonkonformista, revolucionar, na latentnom obazrivi i poslušni pragmatičar, konformista, oportunista.  A pošto su po istinsku emancipaciju, od ubeđenih, deklarisanih kontrarevolucionara, mnogo opasniji i štetniji ovakvi lažni, (samo)obmanjujući revolucionari i kvazilevičari nalik Žižeku („mangupi u našim redovima“, pozeri i kozeri), njihovu sabotažu na prvom mestu treba raskrinkati.

Tajna Žižekove popularnosti i njegovo lažno buntovništvo

U tom pogledu Simić odmah na početku knjige izdvaja njen bitan zaključak koji nam otkriva suštinu „manifesta Žižeka“ uporedo sa dubinskim razlozima njegovog publiciteta i popularnosti. „Diskurzivni potencijal i poruke Žižekovih tekstova, i ništa manje njegova...eksponirana pojava, blede i takoreći se rastvaraju ukoliko se dovoljno pomno upustimo u promišljanje njihovog aktuelnog konteksta...Žižekova upadljiva, iz drugih izvora potporno asistirana istaknutost, posledica (je) održavanja fokusa publike uperenog u plan koji se može nazvati manifestnim. Publika jednostavno previđa, ili joj se hotmično sugerše da previdi, pozadinski rad konteksta. To će ujedno biti i naš prvi zaključak-hipoteza: Žižekovo delo predstavlja manifest njegovog danas, pri čemu razuđenost i obimnost tog dela takođe strogo koresponediraju sa potrebama njegovog danas za upravo takvim paradoksalno nedovršivim manifestom...Određene već uspostavljene idejne tendencije doba...bivaju sublimirane i artikulisane u stavovima koji, istina, izgledaju kao originalni, ali zapravo samo reflektuju i formulišu već formativno presudne delujuće sile doba (retroaktivna anticipacija ili proricanje unazad)...Otuda je privlačnost takvih formulacija i mislilaca koji ih iznose doslovno magnetično izrazita: oni suštinski opravdavaju zahvaćenost istorijskim pomakom... Vek njihovog inspirativnog trajanja (je) kratak i brzo se seli u arhivski status...redovno se susrećemo sa korifejima jednog istorijskog trenutka“. (9-12) Žižek je svakako jedan od intelektualnih korifeja (samo) ovog istorijskog trenutka. A sa prevazilaženjem tog trenutka, vrlo verovatno će se preseliti u istorijsku arhivu, kao i svaka zvezda kad joj prođe vreme popularnosti i slave. Do tada će ovaj interesantni šaljivdžija zavodljivo privlačiti i pleniti svoju, u društvenom pogledu, mahom solidno pozicioniranu i situiranu publiku, zadovaljavajući njihovu želju za puko spoljašnjim imidžom „pobunjenika“, dakle, na jedan po vladajući represivni sistem sasvim bezopasan, štaviše, prihvatljiv i poželjan način.

Stoga se i Žižek i njegovi obožavaoci, u koje spadaju naročito oni koja se obrazuju na holivudskim blokbasterima i strip-junacima (227), u krajnjoj liniji prepuštaju, pokoravaju i služe sistemu, često uobražavajući da su nekakva (ozbiljna) intelektualna alternativa i opozicija, a doživljavajući u Žižekovim inscenacijama „kritičku“ katarzu i iluzornu nadmoć (koja se u suštini svodi na praktički nemoćnu žovijalnu ironiju), nakon čega se, zadovoljene „buntovne“ s(a)vesti, mogu smireno vratiti disciplinovanom izvršenju svojih uobičajenih društvenih uloga koje su im sistemski dodeljene. A svako ko uspe da shvati i prihvati duboku istinu sledećih stavova više ne može imati nikakvu iluzije u pogledu Žižekove „radikalnosti“. Iz perspektive ove istine, ne samo diskurzivni, već i tobožnji subverzivni potencijal Žižekovih poruka (i njegove eksponirane pojave), bledi i rastvara se. „Žižek nikada ne prestupa izvan dozvoljenih zadanosti eksternog softvera sistemske podobnosti“. (146) „Žižekovo miljeništvo ima za cenu njegovu temporalnu progutanost od strane tehnološkog sistema čijem epohalno empancipovanom subjektivitetu služi“. (149) „Valjda nigde ta ogromna pozadinska simpatija između sistema i njegovih izabranih kritičara nije tako duboka, upadljiva i sadržajna kao u slučaju Slavoja Žižeka“. (164) „Žižekovo nesvakidašnje etabliranje, njegovo prisustvo čak i u mnogobrojnim bulevarskim žurnalima (naravno i u neprebrojnim talk-shaw programima) u kojima zadovoljava potrebe uvršćavanja ozbiljnog i teškog mislioca u 'ipak-jednog-od-nas', odviše upada u oči kao nesumnjiv primer zahvalne razmene traženog i nuđenog: svakako je čak i sledeći kritike samog Žižeka naivno verovati da se ma ko sa fundamentalnom kritičkom pretnjom može nametnuti sistemu, budući da je jedini zahvat pripuštanja u publicitetnu rezonancu - onaj podobnosti sistemskom kodu“. (260) Kod Žižeka „reč je, naravno, o artizmu koji kroz kritiku ne samo da ne preporučuje nikakvo rešenje, nego čak niti bilo kakvo prospektivno držanje“. (267-268) (podsetimo, u njegovom govoru u Volstritu ovo poslednje rečeno bilo je sasvim primetno) „U Žižekovom delu prisutna je, dakle, samo kritička ironija, najčešće jedva suzdržani cinizam, položaj paradnog demaskiranja u službi zadovoljenja potrebe za govorenjem o otporu, ali ne i otpora. Upravo je u tome, naravno, privlačnost simboličkog sažimanja Žižekovog nastupa za udobno situiranu publiku njegovih zapadnih agora: govor raskrinkavanja, nakon kojeg se post-postmoderni intelektualni pojedinac lakše savesti vraća u totalno okorišćavanje raskrinkavanim sadržajima“. (268)

Mehanizam povratne negacije kod Žižeka

U osnovi Žižekove „podobnosti sistemskom kodu“, kojoj duguje i može da zahvali za toliku svoju popularnost (primetimo, istinski prevratna snaga nikada ne postaje masovnije prihvaćena tako namah i brzo), Simić detektuje mehanizam „povratne negacije“. Ovaj pojam možda je ključni za Simićevu dekonstrukciju Žižekove prakse i njenih krajnjih društvenih učinaka. Suština ovog mehanizma je u tobožnjoj negaciji sistema koja se, po logici svog unutrašnjeg delovanja i spoljašnjim rezultatima, vraća nazad u sistem, dodatno ga podupirajući i jačajući. Na manifestnom (površinskom/površnom) nivou ova negacija je borbena i beskompromisna, dok na latentnom (dubinskom/temeljnom) nivou vrši cementirajuću i konzervirajuću funkciju. Ta protivrečna podvojenost rodno je mesto i tajna Žižekove „zvezde“ i njegovog „zvezdanog“ uspeha. On parazitira na očiglednoj činjenici da sa sistemom nešto duboko nije u redu, jer ovu činjenicu stalno ističe i osuđuje, ali na način koji u krajnjem praktičnom bilansu ne dovodi ni do kakvih ozbiljnih, suštinskih promena. Zato se s pravom može reći da Žižek svojom praksom neutrališe i podriva pojavljivanje autentične kritike sistema, umećući i podmećući na to mesto njen pervertirani surogat u obliku samozadovoljnog, često puko zabavljačkog verbalnog žongliranja sa pričanjem viceva i pošalica. Tako je npr. krajnji, latentni performativni učinak njegovog obraćanja u Volstritu sugestija da prave alternative kapitalizmu zapravo nema. Kapitalizam je nesumnjivo loš (i Žižek zaista inteligentno otkriva i analizira njegove pukotine), ali ono što je bolje (ili manje lošije) nije ni na vidiku. Donekle je to tačno. Problem je, međutim, što se Žižek ni ne trudi da tu alternativu artikuliše i promoviše, bar sa delićem snage koju ulaže u šeretsko podrugivanje sistemu i sopstvenu samopromociju. Zato njegova negacija biva negirana, tj. vraća se u sistem kojem se naizgled suprotstavlja, i tako tupi, razvodnjava i, na kraju, umrtvljuje svoju potencijalnu oštricu. Navodimo mesta koja bliže ilustruju ovaj mehanizam. Žižekova poza je „držanje tobožnjeg suprotstavljanja, odnosno držanje dirigovane negativnosti koja za prirodnog pratioca nema nikakav pozitiv“. (119) „...sistem obezbeđuje takav kontekst u kojem zahteva bivstvenu strategiju u obliku povratne negacije kako bi zauzvrat nagradio pojedinca utiskom funkcionalnog identiteta...ovakav novi dignitet svojevrsnog izabranog miljenika biva plaćan praksom povratne negacije: sistemu se prividno opire onim sredstvima, praksom i postupcima koji nipošto ne sugerišu ozbiljnu alternativu sistemu“. (121-122) „Podsetimo se otkrića povratne negacije u Žižekovoj strategiji: on je eksponiran kao raspričano-kozerski kritičar sistema upravo u takvoj naručeno-dirigovanoj doziranosti koja nikada ne bi mogla ozbiljno utroziti sistemske postulate; a zatim, on najžešću kritiku plasira upravo protiv onih koji bi mogli delovati ugrožavajuće - i koje je, gle čuda, upravo sistem sankcionisao kao neprijatelje (kao recimo Kinu, prim. M.K.) - time kao alibijem negirajući sopstvenu sistemsku zavisnost i tvoreći utisak ciničnog budilnika koji neprestano upozorava na stranputice, da bi sam produžio udobnim putem fundamentalne borniranosti.“ (161-162) Stoga se može tvrditi da je Žižek samo raspričani i raskalašni šrafčić u mehanizmu masovne i represivne kulturne industrije, čije manifestno buntovničko zavođenje treba da nas zavede na pogrešan trag, obmanjivu pomisao da se radi o autentičnoj intelektualnoj i političkoj opoziciji.

*

Imajući u vidu sve prethodno rečeno, ovaj prikaz možemo privesti kraju navođenjem mesta koje nalazimo na poleđini knjige kao svojevrsni rezime „slučaja Žižek“:  „„Uloga“ Slavoja Žižeka u procesu desubjektivizovane anonimizacije čovekovog bića nije beznačajna,  a još manje slučajna: prividno spontan i agitirano-impulsivan pred stimulusom vidljivih globalnih nepravdi, on, kao brend iza kojeg stoji bezlični sistem korporacijske moći navigovanja i manipulisanja, promišljeno bira sredstva koja neće ugroziti pozadinsku strukturu iz koje se prehranjuje, niti će ikada prekoračiti granicu koja estradni, strogo kontrolisani bunt deli od autentične pobune samoosvešćenog bića koje bi da izroni iz horizonta zaboravljene i potisnute ideje humaniteta“. (317) A tragom ovog zaključka, Željko Simić u svom intervjuu jezgrovito i precizno sumira istinu o Žižeku: „Iako se izdaje za radikalnog kritičara postmodernizma, Žižek je jadan od njegovih najuticajnijih protagonista. Staviše, on je brend iza kojeg stoji bezlični sistem korporacijske moći manipulisanja i potiskivanja kritičkog mišljenja“.

Nakon svega iznetog, sa zadovoljstvom možemo konstatovati da je ovom knjigom, nakon brojnih idolopoklonika i epigona koji Žižeka sasvim nekritički hvale i slave, Žižek kod nas konačno dobio dostojnog, i verovatno prvog i pravog kritičara. Željko Simić je time ispravio krupan i poražavajući deficit naše teorijske scene koja se već dugo žalosno provincijalno fascinira svakom pomodnom intelektualnom pojavom koja stiže iz „globalnog sela“.

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner