Izbeglička kriza je zaoštrila sva pitanja prenošenja ovlašćenja nacionalnih država na nadnacionalna tela i to sa jasnom tendencijom vraćanja bitnih ovlašćenja na nivo nacionalne države. U tim procesima jačaju sve evroskeptične političke grupacije.

Velika se dreka digla oko antisemitske žuči koju prosipaju članovi visokog društva. Od Mela Gibsona i DŽulijena Asanža do Čarlija Šina i DŽona Galijana, čini se da ne prođe ni dan a da se poneka poznata ličnost ne razotkrije kao mrzitelj Jevreja.

Istina je da se većina pojedinačnih grešaka na kraju stapa u jednu jedinu: verovanje da tržišta mogu sama sebe da regulišu, pri čemu uloga vlade treba da bude minimalna. Osvrćući se na to verovanje, ove jeseni na saslušanju na Kapitol hilu, Alen Grinspen je rekao: „Pronašao sam grešku.”

Rušenje ruskog aviona posle pariškog masakra, kada i sama Rusija očekuje promjenu stava Zapada prema ID, jeste idealan momenat koji sam Erdogan ne propušta.

Za razliku od napada na Irak 2003. i na SRJ 1999. godine, ovoga puta se bombardovanje odvija u oblandi legalizma, pod Rezolucijom Saveta bezbednosti. I Savet bezbednosti i same UN su odavno nalik na pijacu na kojoj se, pod maskom krupnih reči i načela, odvija cenkanje.

Poslednja stvar koju bi Srbija smela sebi da dopusti je privatizacija elektroprivrede. Ukoliko bi država izgubila vlast nad elektroenergetkim sistemom, ne bi mogla računati na sopstvenu industrijsku politiku.

Jedino ograničenje koje bi ozbiljno moglo da našteti Turskoj, jeste ograničenje postavki gasa. Rusija se ranije obilato koristila ovim instrumentom u raznim slučajevima.

Svaka od glavnih ličnosti «Izgubljenih», kroz dela i odluke vrši prevrednovanja sebe i svoje prošlosti, ali i dovodi do kopernikanskog obrta spoznajom da su «izgubljeni» u stvari bili izgubljeni u postmodernom, običnom i svakodnevnom svetu pre svog avionskog pada, svetu svima nama dobro znanom. 

Možda je vreme da pokušamo sa drugačijom politikom – sa manje ishitrenosti, zluradosti i praznoslovlja čiji je jedini cilj prazna provokacija neprijatelja, a sa više odlučnosti, kategoričnosti i upornosti oko vitalnih nacionalnih interesa, kakvi su, svakako, očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije, opstanak Republike Srpske i očuvanje srpskog identiteta Crne Gore. 

Vučić je neprestano apelovao na jedinstvo u istorijskim odlukama, koje su donete i koje će tek biti donesene, i istakao da nije izabran za ratnog poglavicu Srba, već, verovatno da Srbe povede u budućnost, ali u onu koju on zamišlja, a ne onu koju građani žele.