Избегличка криза је заоштрила сва питања преношења овлашћења националних држава на наднационална тела и то са јасном тенденцијом враћања битних овлашћења на ниво националне државе. У тим процесима јачају све евроскептичне политичке групације.

Велика се дрека дигла око антисемитске жучи коју просипају чланови високог друштва. Од Мела Гибсона и Џулијена Асанжа до Чарлија Шина и Џона Галијана, чини се да не прође ни дан а да се понека позната личност не разоткрије као мрзитељ Јевреја.

Истина је да се већина појединачних грешака на крају стапа у једну једину: веровање да тржишта могу сама себе да регулишу, при чему улога владе треба да буде минимална. Осврћући се на то веровање, ове јесени на саслушању на Капитол хилу, Ален Гринспен је рекао: „Пронашао сам грешку.”

Рушење руског авиона после паришког масакра, када и сама Русија очекује промјену става Запада према ИД, јесте идеалан моменат који сам Ердоган не пропушта.

За разлику од напада на Ирак 2003. и на СРЈ 1999. године, овога пута се бомбардовање одвија у обланди легализма, под Резолуцијом Савета безбедности. И Савет безбедности и саме УН су одавно налик на пијацу на којој се, под маском крупних речи и начела, одвија ценкање.

Последња ствар коју би Србија смела себи да допусти је приватизација електропривреде. Уколико би држава изгубила власт над електроенергетким системом, не би могла рачунати на сопствену индустријску политику.

Jедино ограничење које би озбиљно могло да наштети Tурској, јесте ограничење поставки гаса. Русија се раније обилато користила овим инструментом у разним случајевима.

Свака од главних личности «Изгубљених», кроз дела и одлуке врши превредновања себе и своје прошлости, али и доводи до коперниканског обрта спознајом да су «изгубљени» у ствари били изгубљени у постмодерном, обичном и свакодневном свету пре свог авионског пада, свету свима нама добро знаном. 

Можда је време да покушамо са другачијом политиком – са мање исхитрености, злурадости и празнословља чији је једини циљ празна провокација непријатеља, а са више одлучности, категоричности и упорности око виталних националних интереса, какви су, свакако, очување Космета у саставу Србије, опстанак Републике Српске и очување српског идентитета Црне Горе. 

Вучић је непрестано апеловао на јединство у историјским одлукама, које су донете и које ће тек бити донесене, и истакао да није изабран за ратног поглавицу Срба, већ, вероватно да Србе поведе у будућност, али у ону коју он замишља, а не ону коју грађани желе.