Учесници Бледског форума фрустрирани су садашњом политиком Србије, а  „општи је осећај да Србија за сада успева вешто да маневрише између два тешка проблема – Косова и чланства у ЕУ, тако да су сада „све очи фокусиране на оно што ће Србија следеће урадити“.

Била је то грешка бранилаца министровог доктората, јер су тим поступком само повећали занимање јавности, којој је одмах постало јасно да се дешава нешто необично и нелегално.

Стиче се утисак да Србија не сме да протестује због хулиганског понашања насилника у Бриселу, који су напали групу навијача из Београда који су се сасвим мирно шетали “незгодним” делом Брисела. Толико о тој демократској Европи која се ужасава српских насилника.

Иако није прошла деценија или више, можемо са сигурношћу тврдити да је инвестициони темпо којем присуствујемо, од формирања владе чији је Први потпредседник Вучић био, недовољан да би се ,,визија“ о дванаестоцифреној инвестицији сматрала остваривом.

Зато је, дакле, било апсолутно хитно за главне „европске силе“ да учине све да до утакмице ни не дође. За разлику од домаћих медија и „експерата“, страни медији известили су о посети Хејга Београду као о „појачавању притисака западних држава на српске власти...

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе.

Све сличности можда су само случајне. Барем 15 дана колико траје првенство света у кошарци и грађани Србије могу да се осећају као да су велики и моћни, какви су били на геополитичкој и кошаркашкој позорници током Хладног рата.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак: 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Слободно можемо рећи да је Драшковићев евроатлантизам – патриотизам, таман толико колико је и Калигулин коњ био сенатор. Уосталом, коњу полуделог римског императора клицало је више грађана Рима, него што СПО данас има бирача.

Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.