Однос Берлина и Брисела према Београду је детерминисан понашањем Србије према Косову односно процесу имплементације косовске независности. Све остало је у трећем или петом плану, укључујући поменуте „европске вредности“, људска права, слободу говора, третман опозиције итд.

Тешко се можемо одупрети једном здраворазумском утиску да су војници заправо били колатерална штета, а да Сједињеним Државама управо одговара једна квазидемократска држава која ће представљати трајни извор нестабилности у овом делу Европе.

Упркос темељности српских колега, не мало изненађење за мене је представљала чињеница да српски медији ни једном речју нису поменули бившег амбасадора Србије у Пекингу, Момира Удовичког, човека који је био можда кључни сидраш српске дипломатије на Далеком истоку.

На страну што су располагали, како је речено, огромном техником – очито није имао ко ни када да је употреби. А регрути, па и у код маринаца, знају шта се може учинити када се располаже таквом техником!

Када се догоди нешто тако гротескно као што је инцидент са председничким авионом Боливије, што оголићује сву сервилност званичника неке државе, водећи медији су ту и на њих се може рачунати да ће “одспиновати“ нешто.

Београд је Србима у централним деловима КиМ послао јасну поруку да не гласају, али им није јасно речено како ће да преживе у изолацији, како ће им бити осигурана безбедност... Бирачи су остали збуњени и део њих се определио да гласа за своју локалну власт.

Протести који су започети широм САД након ослобађајуће пресуде су релативно мали, чак и за земљу мању од Америке. У Лос Анђелесу се повремено окупи неколико стотина људи, а чињеница да су у Њујорку демонстранти блокирали Тајмс сквер не значи да су били бројни, него само да им је полиција дозволила да на тај начин искажу револт.

У правном смислу Статут Војводине спада у ,,перолаку” категорију, он није ни ,,анекс” Устава Војводине, ни ,,Бил о правима” Војводине, ни амандман на Устав Србије, суштински то је правнопарадни акт који не обавезује ни Србију, ни Војводину.

Како се извештава, Вашингтон се понео готово хистерично што је Москва дозволила сусрет Сноудена са јавношћу. Неки извори су јавили да је амерички амбасадор Макфол лично телефонирао заштитници за људска права Људмили Алексејевој па чак и претио, што је амбасадор демантовао.

Морам рећи да све упућује на то да су Павелића штитили и Британци и Американци у одређеним раздобљима након завршетка Другога свјетског рата. То су чинили јер су се бојали Тита и јер су се надали да би можда Павелић могао повести јак антикомунистички покрет.