Ništa manje pitanja izaziva i stav vlasti Srbije. Stiče se utisak da se rukovodstvo zemlje trudi da se maksimalno distancira od procesa, ignorišući činjenicu da se u Hagu ne sudi Karadžiću, već svim Srbima, srpskoj državnosti i pravoslavlju.

Ko je hteo mogao je iz našeg stradanja ponešto da nauči i o sopstvenoj budućnosti. Na red će, nažalost, doći svi, pa i oni koji se ovu igru započeli i koji je trenutno vode. Takva je logika logike i takva je sila sile.

U oblastima demokratije i pravne države, ova država-kandidat još uvek jako podbacuje. Parlament joj je izuzetno slabašan. Ne postoji nezavisnost i neutralnost sudstva. Sloboda izražavanja misli postoji samo na papiru – ali ne i u praksi.

U jednom trenutku, objavljuje se ni manje ni više već evakuacija čitavog Šapca! Vučić, u naletu izdavanja naređenja, daje upustvo vojnim i policijskim komandantima: "Vi već krenite evakuaciju stanovništva u Šapcu, za svaki slučaj!"

Mnogo toga je nelogično, apsurdno, tužno, ponižavajuće, bezobrazno, beskrupulozno... I dokle tako? Sve dok se ovaj naš srpski Dan mrmota već jednom ne okonča – za početak ostavkom resornog ministra Tomice Milosavljevića i doktora Kona.

Iako je jasno da najviša pokrajinska vlast ne može biti izuzeta od principa vladavine prava, pokrajinska vlast ne može ni otuđiti suverenitet od građana, niti može biti izuzeta od ograničenosti demokratijom, evropskim vrednostima i pravom građana.

Što pre shvatimo da ono što se danas naziva „međunarodnim pravom“, u duhu sofističke definicije koju je u Državi zabeležio još Platon, predstavlja „dobro za jačega“, to ćemo pre naučiti da ga izostavljamo iz jednačina u kojima se konstituišu vitalni nacionalni interesi.

Tako je Vučić, odmah na početku, izjavio da „odavno nije video veću neodgovornost kod odraslih ljudi“ (misleći na one koji su bili zatečeni situacijom i prvobitno odbijali evakuaciju), a za one koji govore o velikom broju žrtava (u Obrenovcu) da se „bave izmišljotinama i žele svojoj državi loše“, otvoreno rekavši „koliko mogu da budu bolesni“?! 

Srbi su odavno ocrnjeni kao najgori narod u istoriji čovečanstva, kao pleme bezumnih krvopija koje možete nekažnjeno vređati do mile volje i za koje ne važe pravila političke korektnosti koja se primenjuju na ostale filmske negativce.

Posebno je paradoksalno i degutantno da u trenucima takve dezorganizovanosti i anarhije, vlast dobar deo dragocenog vremena troši na samoreklamiranje, patetisanje, prenemaganje i ono što im je najvažnije, oslobađanje sebe od bilo kakve odgovornosti za ono što se dešava.