Изгледа да Бруно Векарић чита понешто од одлука Међународног суда правде и резолуција Европског парламента. Али је још изгледније да не чита домаће правне прописе. На пример, Устав Републике Србије.

Након што је нашим грађанима на Косову и Метохији, противзаконитим распуштањем скупштина јединица локалне самоуправе на Косову и Метохији, а затим противуставним нечињењем председника Скупштине Србије ускраћено иборно право и право на учешће у управљању у јавним пословима, сада се истима крши и право на приступ суду.

Укупно, људи које је Чедомир Јовановић увредио, нападајући њихову религију, њихове институције и њихову државу, има на милионе. Мада дефиниција говора мржње варира од правног система до правног система, тешко је и замислити другу квалификацију за речи које је употребио Јовановић, и нарочито њихов смисао.

Све је почело тиме што овога пута ни једна партија или покрет нису самозадовољно и гордо пожурили да баш они буду први који ће упутити позив другима на сарадњу. Како је то раније био случај, када су биле мање искусне и мање православне, све партије су журиле да баш оне пошаљу тај први позив и да га, неизоставно, објаве преко свих новина.

Прво нас је најавом контратужбе посвађао са Хрватском, а сада ово. Не само што је посвађао наша два братска народа него нас је сада посвађао и са остатком слободољубивог света. Недопустиво. Зар тако да вратимо доброчинство? Какав смо ми то народ?

Демократска странка се након великих унутрашњих сукоба оријентисала да буде јасно одређена као једина јасно профилисана опозиција СНС-а и тежњи Александра Вучића и да уведе неку врсту преобраћеничког апсолутизма и све израженијег личног облика владавине.

Ово не треба схватити као покушај сатанизације било кога, а поготово не као спиновање политичке сцене, али је несумњиво да свака власт, па и ова европска, на одређена мјеста поставља компромитованељуде слабог карактера, које може по потреби уцјењивати.

Оно што највише боли је чињеница да му срамоту нуде и скоро све његове вође! Зато је слобода, и сваки сан о њој, по први пут тако далеко. Бираће народ-роб оно што нема, и за чим жуди. Бираће наду да бар мало живи боље.

Намера власти је да уколико колективно краткорочно памћење у Срба не омогући успех референдума о приступању НАТО, у тај савез уведе Србију једноставном, демократском процедуром – одлуком Скупштине, актом владе или указом председника.

Ма колико за себе мислили да смо еволутивно напредни, борба за власт у нашој врсти одвија се истом жестином. Боримо се за власт некада као животиње – агресијом и физичким обрачуном, а некада цивилизовано – гласањем на изборима. Метод је различит, али је суштина борбе иста: стећи власт. А власт је највећи афродизијак. Стога су мушкарци опседнути њоме.