У овом смислу, Свети дух је овде сад са нама. А тамо доле на Волстриту су пагани који богохуле и обожавају идоле. Све што нам треба јесте да будемо стрпљиви. Брине ме ако се догоди да сада само одемо кућама и да се у будућности годишње састајемо и носталгично присећамо како је лепо било.

Слоган за овогодишњи „Прајд“ („Љубав, вера, нада“) је непристојан и провокативан. Јасно је да ту нема хришћанске понизности већ једино ароганције и бахатости. Активисти се радују гостовању Јелка Кацина који иначе не пропушта прилику да понизи Србију.

Проблем је и нескривено испољавање клерофобије – одбојности према свештенству и цркви. Они који причају о правима сексуалних и других мањина, допуштају себи да о цркви, свештенству, верницима, кажу било шта.

Творци руске спољне политике требали би да извуку неке поуке од кинеског лидера Денг Сјаопинга. Реч је о томе, да се одустане од традиционалног геополитичког погледа на свет, онако како се Денг одрекао комунистичких догми.

Не треба дозволити да нам којекакве телевизије пресуђују и да на те пресуде пристајемо. Наравно да међу политичарима има врсних криминалаца, али не вјерујем да се присутна на овим просторима међународна заједница заиста против њих бори.

Као што опструкције нема у републичком парламенту, као што је није било у вождовачкој Скупштини, тако је нема ни у градском парламенту. Ради се о указивању на систематско кршење закона које се одвија од стране представника власти, и које је почело одмах након избора.

Можда до сада најочигледнији примјер оспоравања Лукашенка и његово скидање са власти затражио је Џон Мекејн који је у току немира у Египту и свргавања Хоснија Мубарака поручио да чувеног „Баћку“ чека иста судбина као и свих арапских лидера.

Са демократским променама дошла је на власт генерација политичара која је имала шансу да промени на боље Србију на унутрашњем и поврати углед на међународном плану.. Да ли је у томе успела? „Резултати“ говоре  и видљиви су и „из авиона“, а грађани су то најбоље осетили на својој кожи.

Наш проблем као нације лежи у томе што они, „прагматични реформатори“, деца титоизма пресвучена у „демократе“ (са малим и великим „д“), српске интересе једноставно не схватају као своје. Или их тумаче тако накарадно да се они не могу ни препознати. Што се своди на исто.

А да ли је крај илузије о политичком идентитету ЕУ узрок, опште узев, неуспеха левице у Европи, тј. да ли ће левица у европским земљама бити суочена са све већим проблемима од којих данас видимо тек део, исто тако је изузетно сложено питање.