ЕУ догма и европске стварности (I)

I Политички идентитет ЕУ – крај једне илузије

С обзиром на то да је покренуто питање порекла и улоге „европске догме“ у Србији[1] - и с обзиром на то да сматрам да је свеобухватност аргументације у овом смислу императив за домаћу стручну критичку јавност – прилог који следи треба разумети као континуитет, али и као позив за све ређа аутономна истраживања у овом правцу. Поред наиме, већ образложених аргуменат[2] који указују на то да (1) за Србију „евроинтеграције“ чак ни са економског становишта на краћи и средњи рок (док је дужи рок у овом случају апстрактна имагинарна, дакле, неегзистентна одредница) нису профитабилне, ни „сунце на крају тунела“ од чије светлости ћемо, по изласку из „пећине“ можда чак и ослепети[3]; као и на то (2) да од српских евро-турбо-интеграција политичке, медијске и квазиинтелектуалне (квази)елите у Србији већ неко време праве нову идеологију, нова религију или нови марксизам, те аргумента (3) да је златно доба европске интеграције ствар прошлости, као и да је, консеквентно (4) процес проширења ЕУ суштински успорен, ако већ не и сасвим заустављен и, најзад, али никако не и на последњем месту (5) да претварање идеје ЕУ у снажну идеолошку фикцију, у привид (Schein) који треба да савлада стварност, има за циљ да обесмисли, обезвреди, маргинализује или непосредно угрози безмало све националне и државне интересе Србије, утисак је да, поред дубоког јаза између ЕУ идеологије и стварности у Србији, постоји и претходеће размимоилажење између ЕУ догме и европских стварности.

Иако мислим, наиме, да је поменута аргументација у снази, објективности и прецизности у великој мери импозантна – а свакако (само)довољна да буде покретач неопходног и озбиљног критичког дијалога политичке и интелектуалне јавности у Србији, са самосвојним корективним и креативним потенцијалом који из ње следи – ипак ми се чини да овој причи недостају два аргумента: први, да је ЕУ пропала као политички пројекат зато што није успео покушај да се конструише и у стварности заживи европски политички идентитет, и други, да је тзв. „демократски дефицит“ ЕУ довео у питање једну од њених самопрокламованих темељних вредности, а имплицитно, и уз пар других примера, и целокупну синтагму о „европским вредностима“. Разуме се, најзад, да постоји и јака унутрашња веза између оба неуспеха. Али кренимо редом.

Упркос настојањима ангажованих европских филозофа и интелектуалаца током деведесетих година, и напорима који се тешко и са много маште могу оквалификовати као непристрасни и неидеолошки – а поред фронтмена и широј јавности познатих перјаница у ликовима, рецимо, Бернара Анри-Левија или Алена Финкелкрота у том „европском покрету“ свој траг су оставили чак и далеко интелектуално респектабилнији попут Жака Дериде или, рецимо, и још далеко више, Јиргена Хабермаса, као и Етјена Балибара који је, међутим, пре годину дана променио позиције и написао текст под називом „Европа је мртав политички пројект“[4] – прича о европском идентитету и европском грађанству доживела је пораз. То значи да је, част ретким изузетцима – попут Алана Бадјуа – скоро целокупна интелектуална европска сцена, уз пратећи трансатлански криптокултурни „back up“ и подршку, скоро две деценије, експлицитно или имплицитно фаворизовала и подстицала ширење ЕУ-форије, и да на крају у томе није успела. С друге стране, дакле, мултиплицирања и замало бескрајне експанзије „европских студија“, „европских покрета“, новонасталих универзитетских „наученија“, али и стратешких мрежа у НГО секторима задужених за креирање слике „Европе мира и помирења“, заједнице узорних „европских грађана“ – остала је стварност, једна жива Европа која није могла апсорбовати тај појмовни, културни, цивилизацијски, политички и етички редукционизам. Јавно признање немачке канцеларке Ангеле Меркел, француског председника Николе Саркозија и британског премијера Дејвида Камерона да мултикултурализам није успео представља тек једну страну овог новчића, јер једнако или ништа више није успело ни настојање да се теоријски артикулише и политички заживи мит који је гласио „Ми, грађани Европе!“[5]. „Ми“ смо и даље остали Французи, Немци, Британци, Холанђани, Финци, Мађари – а неки су остали чак и Срби. И уз изузетак ових последњих у низу, тешко да више ма ко може оспорити политичку и културну чињеницу да је савремена Европа савез држава које следе сопствене националне интересе (баш као што их, узгред, природно и логично, следи већина других држава света, сем колонизованих земаља).[6]

Разуме се, идеја ЕУ – када посматрамо њену спољашњу и унутрашњу генезу – била је изузетан пројекат послератне Европе, који је битно допринео међусобној сарадњи држава и подизању стандарда њених грађана, у облику Европске економске заједнице (ЕЕЗ). Али суштински изазов на који Европска економска заједница није успела адекватно одговорити тицао се управо прелаза из економске у политичку заједницу, специфичног трансфера идентитета који се није догодио. А тај прелаз није био остварљив - тачније, ни плаузибилан, ни природан, ни логичан - баш зато јер се европски идентитет није изградио као политички идентитет тј. као жива стварност Европе у којој се људи и народи препознају, коју сматрају својом отаџбином (патриа) и према којој гаје осећаје аутентичног патриотизма који произилази из припадања заједници. На тај начин је, наизглед парадоксално, Европа у многим битним политичким, духовним и културним аспектима остала ван ЕУ – и сада је суочена не само са економском него и политичком стварношћу која јој се муњевито враћа као бумеранг.

У том светлу, дакле, одбацивање Уговора о уставу Европе, потпуни неуспех у обликовању јединствене спољне политике (дипломатије, безбедносне и одбрамбене сфере), и тек половични успех синтезе у унутрашњим пословима, показују се као логичне импликације чињенице да се пројекат ЕУ није политички утемељио, односно, да политике нема и не може бити без политичког субјективитета чији суштински део чини политички идентитет. Овај фундаментални недостатак везивног ткива у политици се изгледа – а то је развој догађаја у случају ЕУ сликовито потврдио – не може ничим надоместити, и као такав, тек је виртуелно одржив у одређеној јединици времена. Штавише, управо на бази ове празнине, произвољног простора субјективитета у који се, по потреби и наизменично може сместити такорећи „ма шта“ (од реторичких флоскула о „миру“, „развоју“, „стандарду“, „бољем животу“, „слободи“, „просперитету“ све до приче о „демократији“ о којој ћемо говорити у II делу), отвара се простор за политичку инструментализацију и злоупотребе, због чега је ЕУ већ скоро целу деценију у светској политици фигурирала као мањи, небитнији и маргиналнији део „западне политике“. Јер без „идентитета на међународној сцени“ – а тај идентитет није могла ни задобити обзиром да није успостављен политички идентитет ЕУ – ова Унија остала је, свесно или несвесно, тек пуки објект политике САД и НАТО-а.

Да ли ће се овај, у најмању руку, озбиљни неуспех, историјски књижити гломазној бриселској бирократији, њеној неспособности и плиткоумности, ЕУ џину који је себи поставио претежак задатак, политичким елитама земаља Европе или европским филозофима и интелектуалцима који нису успели да убеде људе у незаменљивост, изузетност и компактност „европског идентитета“ – или свима њима заједно – и да ли је овакав исход ствар случајности или можда политичке или појмовне нужности ствар је за друге прилике и анализе. А да ли је крај илузије о политичком идентитету ЕУ узрок, опште узев, неуспеха левице у Европи, тј. да ли ће левица у европским земљама бити суочена са све већим проблемима од којих данас видимо тек део, исто тако је изузетно сложено питање. Али оно што је прилично извесно је да криза левице у Европи пре свега има дубоке везе са њеним идеолошким дезинтегрисањем тј. неартикулисањем и необједињавањем „новог пролетеријата“ и свих „губитника транзиције“, односно лицемерним „еуропским“ заборављањем најбољих европских традиција, и недораслим слепим веровањима да се, на положају на маргинама Империје и у прихватању срца неолиберализма, могла изградити једна „социјална Европа“ правде, слободе и једнакости.

(Овај текст представља Iдео нацрта шире студије која ће се појавити у штампаном издању следећег броја Нове српске политичке мисли, IIдео „Демократски капацитет ЕУ – догађај који се није десио“, IIIдео „Широм отворених очију – Европа против ЕУ)