Прошле године Европски суд за људска права је донео само девет пресуда против Србије, али је финансијски удар на републички буџет био највећи до сада. Само по пресуди Бин-Стид и Мајкић против Србије држава је дужна да исплати нешто мање од два милиона долара.

Победом на председничким изборима 2010. Виктор Јанукович и Партија региона су истакли своју позицију доминантних субјеката у политичком животу Украјине.

Јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља?

У Украјини нису поражени Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко, поражен је један концепт уређења Источне Европе. Украјински народ дигао је руке од европске шећерлеме, схвативши брже од других да „Европска породица равноправних народа“ нема шта да понуди.

Током последње деценије 20. века ниво наталитета становништва Русије пао је на ниво наталитета високо развијених земаља, са друге стране, ниво смртности се повећао, а просечан људски век смањио на ниво карактеристичан за земље у развоју.

Након прве посете Барака Обаме Кини у новембру прошле године, током које је прихватио улогу попустљиве стране, појачан је утисак да постоји споразум између садашње и будуће велике силе. То је било прошле године.

Демократске промене 2000. отвориле су шансу да се окрене нова страна у међусобним односима, а да се негативна искуства потисну у други план. Од тог времена Србија прижељкује снажну подршку Немачке за економску обнову и европске интеграције.

Та рањена средња бела класа пуца на оне који су јој најближи: имигранти, расне маљине, политичке вође. Покушава да смањи конкуренцију коју сматра неправедном и намерава да САД буду земља само за истинске Американце.

За највећу светску економију, САД, дан коначног свођења рачуна још увек изгледа утешно далеко. Што су прилике у еврозони теже, то се више амерички долар прибира, јер нервозни инвеститори улажу новац у „безбедно уточиште“ америчког државног дуга.

Оно што је у овом случју приписано Вилпену у психологији се иначе зове „оптужба у огледалу“, и редовно спада у неуспеле механизме одбране. По нешто блажој судској тези, Де Вилпен је просто уплетен у заверу и крив је што није учинио нешто више да се од свега огради.