Истини за вољу, ово јесте веома компликован, безмало нереалан опис догађаја, али и такав какав је, има много више смисла од Николићевог штајка жеђу и глађу на стиропору с циљем да се распишу ванредни избори за осам месеци.

Потписивањем договора о флоти и Криму баш у Харкову, а не у Кијеву на пример, Медведев и Јанукович шаљу Европи и САД поруку да дужи крај конопа за потезање овога пута држе Русија и “руска Украјина”. Украјина и Русија, две главне државе бившег СССР, још једанпут су заједно.

У Хрватској је бити Хрват част, у Србији је бити Србин срамота. У Србији се уводе заједнички уџбеници историје, брише се колективно сећање. Чак нема реакција ни на данашњу пресуду која је потврдила да су наши сународници етнички очишћени из Хрватске-мада смо то већ одавно сви знали.

У нашој јавности се поставља и дилема да ли Демократска странка може да поврати разочаране бираче и да ли може да се тргне и у последњој години мандата и окрене решавању најважнијих животних питања.

Уредници и главни аутори Видовдана штеточински делују на добробит нације. Они замућују интелектуалну оштрину јавности, ласкају необразовању, залуђују публику мега-теоријама завере, те непрестано сумњиче стварне носице борбе за демократију и националну сувереност.

Било да смо за, или против уласка Србије у ЕУ, морамо признати да Европа има вредности, као што има и недостатака. Проблем је што наши европромотери тих вредности врло траљаво промовишу и пласирају Европу нама, као и нас Европи.

Николић са својим перформансама (митинзима, петицијама и сл.), а понесен новим испитивањима изборних преференција, иступа самоуверено и агресивно у односу на другу двојицу, а више него кооперативно према Империји.

Ми мислимо да је прича о умешаности Коштунице у атентат практично недоказива. И мислимо да Коштуница у то није уплетен. Спекулација о његовој умешаности последица је једног несретног сплета околности. Међутим, "Путеви Србије" и Колубара нешто су друго.

Управо је конститутивност једно од темељних историјских достигнућа српског народа који је тај статус изборио још у 19. веку, а нарочито након Другог светског рата када је дао немерљив допринос борби против фашизма и доживео стравичан геноцид.

Прво, несумњиво је интересантно готово потпуно игнорисање обележавања годишњице смрти Слободана Милошевића и посвећивање целог медијског простора годишњици смрти Зорана Ђинђића.