Овај случај је још један класични пример државне панике у коме су инцидент и реакција на њега потпуно диспропорционални. Када је прошлог априла почело изливање нафте, Обама је прогласио катастрофу,a сада, одједном и прича: “имамо све то под контролом“.

Ако ратови не буду одмах заустављени и измештени послови не буду враћени у земљу, САД ће завршити у историјској канти за смеће. САД и 300 милиона Американаца не могу се повратити на ноге уколико неоконзервативци не буду поражени.

Ако се делује паметно, из положаја мале и неприметне нације може се извући озбиљна корист. На пример, може се на муфте ослободити испуњавања непријатних свеевропских обавеза. Словацима је тај невини несташлук опроштен.

Да ли би напад на Иран покренуо шири рат на Блиском истоку? Либан је већ буре барута. А ако мислите да је светска економија сада у врло лошем стању, сачекајте само да затворе Хормуски теснац и да цена нафте скочи на 500 долара по барелу.

Нова чвршћа сарадња између две највеће словенске државе биће највећи губитак за Сједињене Државе које ће морати да се задовоље компромисом када је у питању сарадња са Русијом на далеко равноправнијој позицији.

Сада, када је много тога дозвољено, којим логичким принципом можемо да забранимо још једно „право на разлику“ („право на разлику“ је иначе логички слабо дефинисана категорија), у овом случају, полигамни брак? Tешко је и замислити шта би један овакав проблем могао да представља на Балкану.

Дозволите да се запитам наглас где је то сиромашак који је најпре постао гувернер Арканзаса, а потом и председник САД, стекао такво богатство да данас може да издвоји 3,000,000 долара на ћеркино венчање? Одакле тај новац? Коме је Клинтон заиста служио током осам година на дужности?

Русија је сачувала своју јачину само као снабдевач енергије. Зато нема изненађења када Путин покушава да искористи ову полугу да поврати руску моћ. Руске испоруке природног гаса Европи играју виталну улогу у том погледу јер је овде руска преговарачка позиција веома јака.

Турски национални и спољнополитички интерес, према мишљењу актуелног министра спољних послова, има троугаону конфигурацију. Овај троугао чине Турска, Иран и Египат. У оквиру овог великог, постоји унутрашњи троугао који чине Ирак, Сирија и Саудијска Арабија.