Светска политика је питање моћи. Док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена.

Од окончања хладног рата односи Запада са Русијом личе на сретање две тектонске плоче, при чему је једна под све већим притиском друге. Конфликт у Грузији 2008. представљао је „тремор“ који је наговестио снажан отпор кретању „западне плоче“ ка истоку.

Илегалност доводи до тога да су ови грађани-номади објект уцена и експлоатације. Немају никаква права, али њихов посао и услуге су функционално неопходни, наравно за опстанак њих и њихових породица, али и за опстанак западних друштава.

Наш народ добро зна и то да Србија не може да исфорсира повлачење признања независног Космета од водећих земаља ЕУ и уопште Запада. Толиком грандоманијом заноси се мало ко међу Србима, чак и кад је убеђен да припада једном „великом народу“.

Америци тренутна изборна криза у Ирану апсолутно одговара јер Иран као политички стабилна земља представља озбиљну претњу америчким као и израелским интересима у региону. ЦИА и МОСАД наставиће са праксом подривања политичких система у неподобним земљама.

Након избора новог председника Украјине може се очекивати отопљавање односа на линији званични Кијев – званична Москва, као и свођење на мању меру досадашњих унутрашњих украјинских конфликата, посебно на  релацији северозапад-југоисток земље.

Усредсређивање Запада на противвладине демонстрације је заслепила многе, па нису могли да увиде једну непријатну, али неизбежну истину: они Иранци који су искористили Ашуру за свој политички протест нису ни изблиза већина.

Бомбашки напади на воз у Мадриду 2004.  често се узимају као прототип деловања једне аутономне локалне ћелије. Такве претпоставке су погрешне. Нове информације стављају у везу најрелевантније чланове мадридског бомбашког напада са руководством Ал Каиде.

Претпоставка да ће светске демократије по природи ствари стати једне уз друге показала се неоснованом. Последњи пример за то је Климатски самит у Копенхагену. Бразил, Јужна Африка и Индија су у Копенхагену одлучили да им је статус земаља у развоју важнији него статус демократија.

Осим уставних диктатора, који су устоличавани након намјештених избора, пребројавањем гласова из гласачких кутија, а које се одигравало под будним оком војне хунте, Американци су склапали пријатељства и са традиционалним диктаторима, који су на власт долазили путем крвавих државних удара.