НСПМ неће „пропасти“, нестати, угасити се и сл. Али без ваше материјалне подршке неће моћи да задржи ни садашњи ниво активности. А поготово неће моћи да попуни медијски, интелектуални и политички простор колико је то могуће и потребно.

Очигледно је реч о процени да би на следећим изборима гласови грађанске и либерално демократске Србије могли бити од пресудне важности. Зато треба донети резолуцију о Сребреници као уступак могућем коалиционом партнеру – ЛДП-у.

У већем делу медијске јавности али и у (културној) политици Владе ради се на поткопавању достојанства и самопоштовања. Групације интелектуалаца које не маре за националне политичке интересе нити за самопоштовање добијају јавни простор и државне награде.

Капетану нашег брода свакако да није лако. Море је олујно, а многи официри директно раде за гусаре, којима хоће да испоруче путнике. Чак и поједини путници су захваћени гусарском пропагандом и надају се неком добру у пиратској бази. Али, тамо нема добра ни за кога.

Колико су далеко од истине, припадници Иницијативе младих за људска права су близу новцу донатора, који су према овој организацији врло издашни. Према једном извору, Иницијатива је 2007. имала годишњи промет од 850.000 евра.

Да ли је 25 година трајања судског поступка светски рекорд? Замислите, није. Уставни суд Србије је недавно усвојио уставну жалбу жалиоца чији спор траје пуних 30 година! Шта ће нама паметним Србима све ово?

Масован и достојанствен испраћај патријарха Павла, Статут Војводине и политичке контроверзе које су га пратиле, стављање Србије на белу шенген листу,  подношење кандидатуре Србије за ЕУ и посета Дмитрија Медведева најважнији су догађаји 2009. у избору Нове српске политичке мисли.

Рат је био прљав јер се није могао наставити никако друкчије осим против цивила, иначе би био изгубљен. Перспектива је била катастрофална: не могу се употребити трупе на земљи да се рат брзо заврши, не може се никоме објаснити зашто се води.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.