Претпоставка да ће светске демократије по природи ствари стати једне уз друге показала се неоснованом. Последњи пример за то је Климатски самит у Копенхагену. Бразил, Јужна Африка и Индија су у Копенхагену одлучили да им је статус земаља у развоју важнији него статус демократија.

Осим уставних диктатора, који су устоличавани након намјештених избора, пребројавањем гласова из гласачких кутија, а које се одигравало под будним оком војне хунте, Американци су склапали пријатељства и са традиционалним диктаторима, који су на власт долазили путем крвавих државних удара.

У политичко-пословној кампањи тврди се да је за климатске промене одговоран (крив) човек и зато треба одредити правила понашања људи. Проблем је што то није тачно.

За представнике НВО сектора ствари су се погоршале и двонедељна конференција УН о климатским променама одржана у главном граду Данске може бити названа „CopenHALTen 2009“ – скуп на којем је заустављено и до сада постигнуто.

Потребно је да поново размотримо структуре глобалног руководства. ЕУ је водила дискусије у оквиру својих структура о томе и ту тему подигла на међународни ниво. Ми поздрављамо захтев држава у развоју да се изврши реформа глобалних институција.

Француска и Велика Британија имају различит успех у економској, политичкој и социјалној интеграцији муслимана у своја друштва. Французи своје муслиманске суграђане сматрају великодушним и поштеним, али их огромна већина сматра изузетно нетолерантним. Британци мисле слично.

Постоји много пројеката, каже Јевгениј Примаков, „али то не значи да ће се подићи рампа и да ће сви Кинези провалити у Русију“. Примаков тврди да „ми преувеличавамо тежњу Кинеза да се пробију на наше територије“. Криза Кину практично није ни дотакла, па није ни подстакла Кинезе да се масовно селе. 

Окривљујући европске званичнике, не оправдавам начин на који су се понашале узастопне грчке владе. Несумњиво је да се политичко вођство те земље понашало дволично, да је искривљавало статистике и да није чинило напоре да се понаша сходно правилима.

У историји Нобеловог комитета се никада није догодило да три године за редом Нобелову награду за мир добију личности, које су и саме активно учествовале у подстрекивању ратова и сукоба својим вербалним изјавама, као и директним слањем војника у ратом захваћена подручја.

Британски аутор Дејвид Кронин истиче да је основна Соланина црта одсуство принципијелности. То је човек који једно говори, а друго ради. Солана је “један ратни хушкач” и непринципијелан човек. Месецима је био против инвазије на Ирак а онда је, супротно већини чланица ЕУ, подржао америчку инвазију.