Predstavnici DS-a tvrde da dele mišljenje LDP-a o najbitnijim državnim i nacionalnim pitanjima, pri čemu je jedino sporno određenje prema nezavisnosti Kosova. Reč je o svojevrsnom političkom mazohizmu i političkoj raspolućenosti funkcionera DS-a.

Ovaj predizborni vašar liči na ono što je od Srbije ostalo kada je izmiksovano u ekspres loncu, a sve ispod sača (!): Guča, Exit i Ravna gora pobediti mora. I šta je tu različito, pitate, u odnosu na bilo koje prethodne izbore u Srbiji. 

Kakva je priroda predizbornih i mogućih postizbornih koalicija s obzirom na stavove stranaka po pojedinim važnim državnim i društvenim pitanjima? Da li se radi o koalicijama koje treba da obezbede većinu u parlamentu bez obzira na programske razlike?

Za novinsku agenciju Beta, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, kao i televiziju B92, privođenje Gruhonjića bio je događaj dana. Sve njih sponzorišu “Nacionalne zadužbine za demokratiju” – NED (National Endowment for Democracy).

U žaru političke kampanje, sa središnjim pitanjem da li potpisati ili ne Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ovom sporazumu se pripisuju svojstva koja on uopšte nema. Tako čujemo da će nam potpisivanje ovog sporazuma omogućiti pristup „značajnim razvojnim fondovima”.

NED je, inače, krovna organizacija koja aktivnosti sprovodi putem takođe neprofitnih organizacija (podružnica) kao što su NDI, IRI, CIPE (Centar za privatno poduzetništvo) i ACILS (Američki centar za međunarodnu radničku solidarnost).

Srbija je sada potpuno podeljena oko pitanja treba li potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a da pri tome na prste mogu da izbrojim ljude koji su ovaj dokument ikada pročitali (ko nije, a hoće to da učini, imate ga na sajtu Kancelarije za evropske integracije).

Tih godina imali smo priliku da gledamo komunističke komesare koji su nas redovno obaveštavali i ubeđivali koje uslove još treba da ispunimo da bismo ušli u to obećano „besklasno društvo“. Danas, umesto komunističkih, mi svakodnevno gledamo briselske komesare sa svojim „humanim“ uslovima.

Moj negativan stav nije posledica mišljenja da članstvo u Uniji nije ekonomski probitačno. Naprotiv, smatram da se Unija pokazala kao izvanredno uspešan „motor razvoja” za sve manje razvijene zemlje Evrope koje su se u nju učlanile. 

Osim izrazito negativnog stava dela javnosti prema ministru Dinkiću, retko se mogla čuti stručnija i argumentovanija rasprava o efektima njegove dominacije u ekonomsko-finansijskoj sferi poslednjih osam godina (sa kraćim prekidom).