Više je nego jasno da je aktuelna srpska vlast u tesnoj vezi sa Đukanovićevim režimom i da su u pitanju praktično dve glave iste regionalne hobotnice – samo se ovdašnja bolje pretvara i skriva. Zato su sumnjive one „patriote“ koje podržavaju Vučića u Srbiji, a kritikuju Đukanovića u Crnoj Gori. 

Naravno, zamisliti Cvetkovićevu Vladu kako suspenduje odluku o jednostranoj primeni SSP isto je što i zamisliti hodžu kako se krsti u crkvi. Ipak, ono što čudi je mlako držanje opozicije po ovom pitanju. Zašto se opozicija po ovom pitanju ne bi složila?

EU ulazi u mnogo dublju krizu, i političku i ekonomsku, pa je traženje drugih partnera još važnije nego što je to bilo do sada. Sposobnost Zapada nakon debakla u Ukrajini da interveniše vojno na KiM će biti ravna nuli. Prilika je da ostanemo principijelno uz Kinu, sada kada će ona biti pod najvećim udarom globalističkog imperijalizma. Naravno, i uz Rusiju

Među najčudnijim parovima koje je proizveo Drugi svetski rat bilo je udruživanje Vilijama „Divljeg Bila" Donovana, šefa OSS-a (prethodnice CIA), i grupe nemačkih marksista koje je angažovao da pomognu Sjedinjenim Državama da razumeju naciste.

U suštini, aktuelna SNS vlast, na čelu sa Vučićem, neodoljivo podseća na mađioničara (mada ni asocijacija sa uličnim šibicarima ne bi bila potpuno neumesna) koji neprestano ponavlja „gledajte u deficit“ (koji se smanjuje), „gledajte u deficit“, „ne dam Kosovo“, „ne dam Gazivode“ , dok pogled posmatrača odvlači sa onoga što u međuvremenu zapravo radi.

Gospodo sudije puna tri dana ovde smo slušali gomilu nesuvislih reči i rečenica, i gluposti koje je iznelo tužilaštvo, pokušavajući da realizuje u završnici svoj prljavi zadatak.

Zato postoji realna strepnja da bi faktor vremena mogao tu energiju da uvede u vode revolucionarnog sukoba sa neizvesnim ishodom, ali izvesnim ljudskim žrvama, ili u vode prirodnog ispumpavanja te energije i stanje višedecenijske tišine u mraku

Opštenarodna zbunjenost je prvi utisak koji stvaraju Francusko-nemački sporazum o normalizaciji odnosa „Kosova“ i Srbije (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. februar '23) i njegov ohridski nastavak (18. mart '23). Za valjanu pravnopolitičku ocenu ovih dokumenata, usmeno prihvaćenih (sic!), valja se vratiti neku deceniju unazad, što je dovoljno da se potvrdi neprebolno razočaranje u zapadni deo međunarodne zajednice i međunarodno pravo (ako uopšte tako šta još postoji).

Kad god pomislimo da su američki zvaničnici dostigli maksimum u ulozi okupacionih upravnika u Srbiji, koju su sami sebi ekskluzivno dodelili, uvek nas iznenade tako što prevaziđu sami sebe.

A još je tragikomičnije što u sred tog medijskog i političkog blata koje sam naručuje i permanentno proizvodi, Premijer skrušeno stoji pred kamerama poručuje gradu i svetu kako „od njega niko neće ni jednu ružnu reč“.