Нажалост, Александар Вучић се у добром делу Бриселским и Вашингтонским споразумом одрекао јужне српске покрајине. Остало му је још да убеди Русе да не ставе вето у Савету безбедности па да потпише са сепаратистима узајамно признање

При томе је Вучић потрчао да све одреда обавести да је НИС профит направио „експлоатишући нашу нафту“, и да подвуче да паре „треба да остану у Србији“, али „не треба да иду у развој“? После ових Вучићевих испада, изјава Зоране Михајловић о томе како би од дивиденди НИС Србија могла да покрије део дуга „Србијагаса“ долази као мелем на рану и глас разума, што представља својеврсно достигнуће.

Све ово нам се догодило, и све ће нам се то и даље догађати, због 17. фебруара. Србија је, једностраним проглашењем независности Косова, гурнута у хаос. И сада тај хаос треба савладати. Свако од нас ће се, у времену које долази, хтео то или не, обрести на једној од страна расцепа.

Очигледан је јаз између либералних владајућих елита и новинара са једне стране и обичног српског народа са друге стране. Непроглашена либерална коалиција свесно води државу у смеру глобализма и неолиберализма, супротно осећањима и јасно израженој вољи народа

Политизације полиције је увек било, али чак и деведесетих мање него данас. Деведесетих су на нека места у полицији постављали људе који су били оптерећени политиком, али су имали поштовање према оперативном раду.

Дугови настали по било ком основу морају да се плате, и то је јасно. Јасно је такође да питање дуговања постаје велики проблем. Међутим, лоше је то што се код нас решавањем тог проблема нико не бави. Штите се само одређени повериоци, али то није систем. 

То американофилство било је поприлично дубоко и са пуним уверењем у вредност америчког идеала слободе. Оно се, истина, почело озбиљније крунити већ током деведесетих. Али, након 5. октобра, изгледало је да су сви неспоразуми разрешени.

Све је боље од слугерањског извештавања и растурања сопствене земље, сопствемог града и на крају сопствене породице. Споља или изнутра, с намером или без ње, кроз експлозију или имплозију, потпуно је свеједно

Ове недеље се навршило шест месеци откад је под прозором мог стана експлодирала бомба. Експлозија је проузроковала мању материјалну штету у виду растуреног прозора и собе изрешетане шрапнелима, али је оставила трајније последице на мој живот и рад. 

Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини и на све да се пристаје како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала. У супротном, нема нам опстанка. Тако се шири и дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже неспособни да се сами старамо о себи.