Шалу на страну, јуче се показала напрслина у матрици, попут оне у "Матриксу" кад црна маца, услед грешке у програму, непрестано из почетка прелази улицу на истом месту. На том месту је програм најрањивији. Ту може да се очекује да матрица почне да се урушава. Питање је да ли је просвета већ постала свесна да је прекобројна и да за њу није планирано ништа осим тихог дављења, те нема шта ни да изгуби?

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Било бо добро да Бајден, који сада чини сопствену политичку грешку историјских размера продужујући овај рат, послуша савете данашњих стручњака за политику тако што ће помоћи у постизању дипломатског решења и учинити Сједињене Државе силом која се бори за мир у свету.

Цена коју би Србија морала да плати као улазницу у ЕУ је огромна. Власт је прикрива од јавности или због незнања или због манипулације како се не би пореметила депортација Србије у ЕУ

Ово је универзална метода којом се служе режимски новинари и таблоидни медији у политичкој дисквалификацији сваког ко покуша да критички доведе у питање епохалне резулатате ове владе и њеног премијера, тумачећи овакве ставове као позив на устанак.

Kолико читалаца овог текста би се усудило да тврди како већ за недељу или две дана најаве приштинских медија и политичара неће постати наша политичка реалност, док ће се њихове српске колеге муцаво извлачити како „то“ што је договорено не значи оно што изгледа да значи.

Kада су и САД и СЗО прогласиле крај ванредне здравствене ситуације, наивни су можда помислили да је ноћна мора звaна пандемија ковида-19 коначно завршена. Али ми који смо од почетка тврдили да права ноћна мора није сам вирус, већ дистопијски одговор владе на њега у име „јавног здравља“ - сматрамо да није време за славље

Oсновни проблем у целој овој причи је то што Рат у Босни једноставно није завршен. Зато је однос и Срба, а поготово Бошњака, према Сребреници нељудски и циничан. Жртву нико не гледа као жртву, већ као оружје

Саша Мирковић је нове медијске законе укројио према интересима нових НАТО господара и њихових бизниснисмена, актера који су независности медија у Србији одани мање него што је то био Слободан Милошевић.

Милорад Додик је, наиме, показао да је могуће рећи „не“ и политички преживети – па се чак  и изборити за неке националне интересе у условима (фактичког) међународног протектората, да не кажемо, стране окупације. Наравно да је и тамо било пропуста и грешака.