По мом скромном мишљењу, ту негде са белим шенгеном „европски пут Србије“ се углавном и завршава. Било зато што ми нећемо моћи, умети или хтети да испунимо све постављене услове, било зато што се можда неће повољно расплести клупко изукрштаних спољних и унутрашњих интереса који одређују политику ЕУ.

Али шта ради самозвана права опозиција? Они траже да судија поништи пенал, окрену леђа навијачима и изађу са терена. Као: "ми ћемо играти у априлу"

Нова власт у Србији је, уместо да, као барем декларативно „патриотскија“ од претходне, покуша да обезбеди пристојније финансирање уметничког стваралаштва и поштенија правила игре, причу о овој области почела мантрањем о „патриотској култури“, што је било погрешно формулисано.

Иако су се са својим „принципијелним радикализмом“, помало зафарбали у ћошку српске политичке арене, Коштуничини народњаци су показали да су гласине о њиховој смрти „још увек мало преурањене“, док су социјалисти још једном осрамотили већину истраживача јавног мњења.

Само је потребно какво такво јединство те опозиције и да нико не изда сутра, да пређе не ону меку причу. (…) Скроз је ненормално да Србија зна за рецепт из Црне Горе, и да не жели да га примени.

Све политичке странке имају своје ботове, макар у ширем смислу, неорганизоване, али најуочљивији, најбројнији и најорганизованији су СНС ботови, због чега су практично на Твитеру постали синоним за ботове. 

Одувек је било преваре и варалица – али је данас превара подигнута на ранг принципа. У овом систему вредности неупоредиво је већа срамота бити сиромашан него бити лопов и преварант. Тим пре што су лоповлук и превара – баш као закон и морал – постали веома растегљиве категорије.

Указивање ГП да од Линглонга Србија може претрпети велику штету је оправдано. Ако сутра ова фабрика буде загађивала нашу животну средину неће због тога избити демоснтрације у Пекингу, баш као што се нико не узнемирава у Берлину кад Дрекслмајер, или нека друга немачка фирма, отпушта раднике у Србији. А ни кинески радници на градилишту Линглонга нису се солидарисали са Вијетнамцима

Оно чиме су се наши економски „реформатори“ и њихови неолиберални истомишљеници од 2000. посебно поносили јесте стабилан курс динара и „здрав“ банкарски систем, који је скоро у целини препуштен у руке иностраног капитала.