Други талас финансијске кризе запљуснуо је Европу. Криза сазрева већ до кудикамо озбиљнијих димензија, а њене последице све снажније погађају становништво. Тим пре што се закаснела антикризна политика свеједно прави на рачун непривилегованих слојева.

Политички процеси који прате ове трендове су, такођер, за већину људи зас­трашујући. Власт се концентрира у рукама свјетске олигар­хије врхова (супра)националних институција и корпорација која је на орве­ловско-хакслијевски начин у стању контролирати већину човјечанства.

Али најгоре од свега је да не постоји странка ни у власти ни у опозицији којој је стало до слободе њених поданика, овај, грађана, док, као што сте прочитали, у УК постоје. Ипак постоји нада да јавност и грађани још поседују слободарски дух.

Највећа препрека Србији би могла да буде најновија интерпретација холандског министра иностраних послова Максима Ферхагена о томе када би државе чланице ЕУ требало да дискутују о „мишљењу“ Европске комисије.

Обиман дневни ред преговора и пакет докумената припреманих за потписивање говори о томе да први пут у току две деценије Украјина и Русија реално излазе на ниво стратешког партнерства и посебних поверљивих односа.

Сада је наступио тренутак да Грчка треба да одлучи о својој судбини: може ли да постане функционална држава, способна за живот у оквиру сопствених могућности, или ће остати нефункционална? Ово друго би имало потенцијално катастрофалне последице по шеснаесточлану еврозону, а и шире.

У Немачкој, ратна тематика скоро да се не разматра. Ангела Меркел сматра великом чашћу позив Москве да учествује на свечаности поводом 65-годишњице дана победе над нацизмом. Она се захвалила СССР и савезницима и изјавила да Немачка никада неће заборавити своје ослободиоце.

Циљ свих споља гледано наивних „трагања за историјском истином“ јесте рушење ослонаца друштва, култивисање у душама руских људи осећаја одвратности према себи самима, својој историји и култури.

Грчка се налази на историјској тачки преклапања неразвијених светова Медитерана и Балкана, и то има огромне импликације по њену политику и економију. Па ипак, баш као што је географија поделила Европу, она је и уједињује.

За турску владајућу Партију правде и развоја се каже да земљу социјално и политички усмерава према ауторитарним режимима Блиског истока. У стварности, она је можда најбољи бранилац европских вредности којег Турска данас има.