Глобални споразум против хегемоније САД

Током августа у Саратовској области у Русији одржани су међународни оперативно-стратешки маневри који су за циљ имали увежбавање борбене готовости у случају терористичких напада.[1] У маневрима који су одржани у две етапе – од 16. до 23. августа и од 25. до 28. августа – учествовале су специјалне антитерористичке јединице Русије, Казахстана и Киргизије. Поменуте земље чланице су Шангајске организације за сарадњу. Руски експерт за исток Алексеј Маслов изјавио је да су поменути маневри саставни део сарадње на заштити региона од тероризма и сепаратизма која се спроводи у оквиру држава-чланица ШОС која укључује: Русију, Кину, Казахстан, Киргизију, Таџикистан и Узбекистан.[2]

Шангајска организација за сарадњу основана је 2001. годine тако што се шангајској петорци, која је основана 1996, придружио и Узбекистан, што ШОС, која по површини заузима 30254414 km2 чини у територијалном погледу далеко највећом политичком организацијом на свету. Поред тога, са процењених преко милијарду и пет стотина милиона становника она представља заједницу држава која има далеко највећи број становника. Осим већ поменутих сталних чланица, земље посматрачи ШОС су Индија, Монголија, Иран и Пакистан; партнери у дијалогу су Белорусија и Шри Ланка док су гостујуће државе Авганистан, Туркменистан и, што је у економском и политичком смислу веома значајно, земље чланице АСЕАН-а, односно Организације југоисточних азијских нација основане августа 1967. која укључује Индонезију, Малезију, Сингапур, Филипине и Тајланд. Ова организација је након проширења укључила Бурму, Вијетнам, Лаос и Кампучију (Камбоџу). Земље чланице АСЕАН-а имају преко пет стотина осамдесет милиона становника.

државе чланице; земље посматрачи; гостујуће државе

Иако је засад тешко прогнозирати да ли би се земље АСЕАН-а евентуално придружиле ШОС-у, то се ипак као могућност у догледној будућности сигурно не може искључити, при томе на уму такође треба да имамои и земље које су сада само посматрачи. Да је овако нешто реално, можемо увидети и на основу тога да су Пакистан, Индија, Монголија и Иран већ изразили жељу да се прикључе земљама потписницама Шангајског споразума.[3]

Заједничка борба против тероризма

Савет шефова држава представља најзначајније тело ШОС које заседа сваке године у једном од главних градова земаља чланица у којој су службени језик кинески и руски. Сасвим је јасно да је примарни циљ организације борба против тероризма и то пре свега у политички нестабилном региону централне Азије који укључује и земље бившег Совјетског Савеза у којима су сукоби, као и напади и терористичке акције које су усмерене против локалних органа власти, полиције и цивила готово свакодневни. У то смо могли и да се уверимо у случају недавног напада на полицијску станицу у Таџикистану који се граничи са Авганистаном и у коме су две особе погинуле док је рањено преко 25 особа. Напад је извршио Исламски покрет Узбекистана који се граничи са Таџикистаном и који се бори за успостављање исламске власти у тој бившој совјетској републици.[4]

Јасно је да је поменути покрет повезан са Ал Каидом која настоји да сукобе пренесе и на друге земље у региону. Услед бројних терористичких акција на тлу земаља чланица, војна сарадња у борби против тероризма је свакако више него неопходна. У том светлу не чуди да је као полигон антитерористичких маневара изабрана управо Саратовска област на југу Русије. Тероризам представља огромну претњу и за саму Русију и при томе треба узети у обзир нападе преосталих чеченских терориста, али и припадника Ал Каиде.[5] Сетимо се само Дубравке или једне од најкрвавијих драма са таоцима у Беслану.[6] Грађани Русије су се с болом присетили шта се догодило пре тачно шест година када су 1. септембра 2004. године 32 терориста упала у град, при чему су се забарикадирали у локалној основној школи. У сукобу који је затим уследио погинуле су 334 особе, укључујући родитеље, као и припаднике руских специјалних јединица, а од тог броја погинуло је и 118 деце. Првог септембра су на местима терористичких напада који су изведени широм Русије одржане комеморације у знак сећања на бројне невине жртве.

Све ово указује на горућу потребу формирања једног оваквог савеза чија је примарна војна мисија сарадња у борби против терористичких организација, чије су активности нарочито присутне у централној Азији. Међутим, на овом месту морамо да поставимо и следеће питање: да ли се смисао и циљеви Шангајске организације за сарадњу исцрпљују и своде на борбу против тероризма или се ту крије потенцијал за стварање новог биполарног света?

Војно-економски капацитети

Водећа економска сила Шангајске организације свакако је Народна Република Кина која је у другом кварталу ове године премашила Јапан и постала друга светска економска сила одмах после САД. Кинески бруто домаћи производ у истом периоду године износио је 1335 милиона долара, чиме је кинеска економија престигла јапанску са бруто домаћим производом од 1286 милиона долара.[7] Наравно, богатство у Кини је прилично неједнако распоређено, тако да се рецимо индустријски и економски најразвијенија област Шангаја не може поредити са бројним кинеским провинцијама, а осим тога бруто домаћи производ је по глави становника у Кини далеко нижи него у Немачкој или Јапану. Кинеска економија је престигла Немачку још током 2007, али је разлика у дохотку по глави становника енормна јер су 85 милиона Немаца далеко испред 1,3 милијарде Кинеза. Доходак је у 2007. години у Немачкој био 28.000 евра (38.000 долара), док је кинески БДП по становнику износио 19.800 јуана, или 2.800 долара.[8]

Ипак, амерички стручњаци прогнозирају да ће до краја деценије кинеска економија престићи и економију САД пре свега захваљујући огромном привредном расту ове земље. Наравно, привредни раст омогућава Кини да ојача свој утицај у региону Азије, што ће опет ограничити утицај Америке и то пре свега у Индокини и на Тајвану који представљају део америчке интересне сфере. Кина ће својом дугорочном политиком и даље настојати да оствари своје националне интересе захваљујући којима постепено истискује Америку као глобалну и водећу светску економску и војну силу.

Иако је руски БДП опао током првог квартала ове године, Глас Русије преноси процену аналитичара швајцарске банке да ће руски бруто домаћи производ у наредних десет година порасти за читавих 60 одсто, што у сваком случају говори о огромном потенцијалу руске економије која ће након мањег пада узрокованог светском економском кризом забележити опоравак.[9] Дугорочно, а пре свега захваљујући свом огромном природном богатству које почива у огромним изворима енергената, Русија ће према процени америчких економских стручњака бити међу првих пет светских економских сила до средине овога века. За поменуто гласило експерт Леонид Вардомски каже: „Читав свет је заинтересован да се економија Русије развија, да троши и привлачи инвестиције, да даје приходе не само својим, већ и страним компанијама. Што већи буде био њен економски потенцијал, то ће постати бољи показатељи привредног раста других земаља.“ Данас на Русију рачунају најбољи финансијски аналитичари света који сматрају да ће се она око 2030. године претворити у највећу економску силу Европе.

Наравно, САД се захваљујући својим оружаним снагама и својој монети и даље налазе на месту светског лидера. Снага САД се огледа пре свега у могућности “брзих интервенција” по читавом свету, али стратези глобалне политике у САД озбиљно рачунају на Кину и Русију. Дефанзивна политика Русије, која почива на огромном арсеналу интерконтиненталних пројектила, чине од Русије водећу војну силу ШОЗ. Међутим, војна моћ Руске Федерације не почива само у нуклеарном арсеналу, који представља заоставштину периода хладног рата, већ и у најсавременијим системима противваздушне одбране као и у савременом наоружању копнене војске. Кина, с друге стране такође јача своје оружане снаге јер кинеска армија уводи најновија средства наоружања у свим видовима својих оружаних снага, почев од морнарице за коју граде свој први носач авиона. У овом аспекту САД још увек представљају најјачу војну силу јер су сви сукоби, још од другог светског рата, потврдили колики значај имају ови пловећи градови када су у питању интервенције широм света. Најбољи доказ истинитости ове тврдње представља сукоб у Заливу током деведесетих година као и бомбардовање СРЈ од стране НАТО пакта. Али да и друге земље схватају значај носача авиона, потврђује и пример Индије и Русије као и Француске и Британије. Када су у питању нови пројекти у другим видовима оружаних снага, Кинеска армија је већ увела у састав свог ваздухопловства напредни вишенаменски авион “Ј-10”, с тим што је у току развој још савршенијег апарата који би био пандан америчком “Ф-22”. Осим тога, у току је модернизација осталих апарата на стандард који би им омогућио употребу тзв. “паметног оружја”. Када је у питању копнена војска Кина масовно уводи нова оклопна средства и средства за противоклопну борбу као и најсавременије пешадијско наоружање.

Што се тиче преосталих земаља чланица споразума, реч је о државама које се пре свега ослањају на Русију када је у питању војна, али и економска сарадња. Економије Таџикистана, Узбекистана, Казахстана и Киргистана тесно зависе од Русије јер није реч о економским дивовима. Када су у питању оружане снаге, ове земље имају огромну корист од војне сарадње са Руском Федерацијом и Кином која се огледа у противтерористичким маневрима који ће допринети и подизању борбене готовости армија поменутих земаља. У погледу војних потенцијала свакако предњачи Казахстан, што је и логично јер је Казахстан далеко највећа земља после Русије која је чланица Заједнице Независних Држава. Казахстан располаже са бројним савременим тенковима руске производње и ваздухопловством које није занемарљиво јер се у његовом саставу налазе и најсавременији авиони попут „сухоја СУ-27“ или апарата “миг-31“ који представља веома ефикасног стратешког ловца захваљујући пре свега свом радару и далекометним пројектилима ваздух-ваздух[10]. Војне снаге преосталих земаља чланица су далеко слабије од Казахстана. Ове земље су свакако и растрзане веома нестабилном политичко-безбедносном ситуацијом у региону тако да им чланство у Шангајској организацији омогућава логистичку и оперативну подршку која је овим земљама преко потребна у борби против нарастајућих претњи од терористичких напада.

Дакле, САД ће морати да рачунају али и да се прибојавају тешње сарадње између земаља чланица и посматрача Шангајског споразума јер је сасвим јасно да ова организација, која територијално и популационо представља готово трећину света, захваљујући својој економији која је базирана на огромном богатству у енергентима и шумама, као и војним капацитетима, далеко превазилази било коју другу војно-економску организацију. У будућности САД и НАТО ће морати да рачунају на земље чланице Шангајског споразума као на нове светске лидере а пре свих на Кину и Русију. Земље чланице поменутог споразума могле би да буду носиоци једне нове поделе света која би подразумевала биполарни поредак.

Међутим, да је ситуација далеко компликованија доказују бројне поделе у интересним сферама унутар самих чланица Шангајског споразума а нарочито у земљама које су тренутно само посматрачи или гостујуће државе.

Након кратког приказа војних и економских потенцијала Шангајске организације неопходно је да поменемо једну чињеницу. Наиме, услед неспорно импресивних, војно-економских капацитета, земље чланице Шангајске организације представљају светске велесиле. При томе наравно на уму пре свега треба имати Русију и Кину, међутим, питање које се поставља гласи да ли би и земље посматрачи евентуално могле да постану и чланице овог савеза упркос израженим жељама.

То је јако дискутабилно питање које захтева детаљну анализу прилика у Азији, с обзиром на то да се у поменутом региону укрштају интереси САД и Кине, и то нарочито у југоисточној Азији, с тим што морамо да имамо на уму да је захваљујући најновијем јачању војне и економске моћи, Кина постала друга светска економска сила и да ће земље чланице АСЕАН-а све више потпадати под њен утицај, упркос томе што је у региону амерички утицај још увек присутан, пре свега на Тајланду.

Да се земље региона суочавају са великим проблемима, свакако потврђује и присуство исламског фундаментализма на југу Филипина и на Источном Тимору. Поред тога, ту је и сложено питање односа између Индије и Пакистана јер морамо узети у обзир огромну нетрпељивост која влада између ових земаља, али и номинална сарадња између владе Пакистана и САД задаје поприлично проблема америчким настојањима у “глобалној борби против тероризма” јер је више него очигледно да Ал Каида има огромну подршку у самом Пакистану који је један од највећих извозника тероризма против кога је усмерена и Шангајска организација за сарадњу. Морамо свакако да поменемо и антагонизам између најмногољуднијих земаља света Кине и Индије које су већ током 1962. год водиле рат око спорне границе на Хималајима који је резултирао са неколико хиљада мртвих на обе стране.

Упркос овим огромним проблемима, који још увек потресају регион Азије, водеће земље чланице ШОС-а, као и земље партнери, које представљају готово трећину светске популације, с пуним правом себе виде као светске суперсиле јер се постепено ослобађају утицаја САД, који је све слабији умногоме захваљујући светској економској кризи. Велики проблем за САД представља јачање кинеске економске, па и војне моћи, на коју тренутно немају адекватан одговор. Јачање кинеског утицаја је попримило такве димензије да се готово доводи у питање и америчка заштита Тајвана у сваком будућем хипотетичком сукобу.

Услед свега овога, земље чланице Шангајске организације, као и гостујуће земље, осећају да се однос моћи у свету полако мења и да се фокус премешта у Азију која ће постати центар моћи у новом миленијуму, због чега ће пажња светске јавности бити усмерена ка овом континенту у првој половини 21. века. С једном актуелном светском велесилом Кином и Индијом, која ће захваљујући својим неисцрпним природним ресурсима ускоро то постати, тежиште геополитичке, економске и војне моћи се дефинитивно измешта у Азију.

Не смемо заборавити Русију која постепено стаје на ноге и представља главну покретачку снагу ШОС, упркос свеопштој хетерогености поменуте организације. Дакле, иако услед наведених разлога није реално очекивати да се земље посматрачи, а нарочито најмоћније међу њима – Индија и земље АСЕАН-а – ускоро прикључе Шангајској организацији, то и неће бити потребно да би се око земаља чланица, пре свега Кине и Русије које ће несумњиво постати светске суперсиле број један, окупиле и остале земље региона на челу са Индијом у једној тесној војно-економској сарадњи, која ће дефинитивно потврдити да будућност припада азијском региону.