уторак, 25. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Иран без руских С-300 у интересу Израела
Савремени свет

Иран без руских С-300 у интересу Израела

PDF Штампа Ел. пошта
Леонид Ивашов   
петак, 24. септембар 2010.
Начелник Генералштаба руских оружаних снага саопштио је 22. септембра 2010. године да је руска страна одустала од испоруке Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300. И ма каква објашњења при том давана, чак је и лаику јасно: С-300 су чисто одбрамбени комплекс, у функцији балансирања офанзивних могућности противника, и лишавања предности авијације нападајуће стране. Комплекс нипошто не представља опасност по суседа који се брани, уколико он не наруши туђу државну границу.

У случају иранско-израелске конфронтације, када се Ирану прети моћним авио-ударима, свака суверена мирољубива држава у обавези је да учини све у циљу спречавања агресије. Тим пре, држава – чланица Савета безбедности ОУН, која одговара за одржавање међународне безбедности. Агресија се практично искључује, када постоји паритет снага, или пак када је онај који се брани у стању да агресору нанесе ненадокнадиву штету. Комплекси С-300 управо су способни да авијацији Израела нанесу озбиљну штету. Ускраћивање Ирану права на ефикасну одбрану фактички је исто што и позив на агресију. Шта је то ако није стимулисање заподевања новог рата недалеко од својих граница, рата са тешким последицама не само по Иран, него и по животе многобројних руских стручњака, који тамо раде? А да не говоримо о политичкој и економској штети по Русију.

Чиме је диктиран такав корак? Разлога је, по свој прилици, неколико. Москва ево већ низ година, „не примећујући“ израелско нуклеарно оружје, активно учествује у решавању такозваног иранског нуклеарног проблема, гласа за санкције против свог суседа. У МИП Руске Федерације је, изгледа, забрањено чак и помињање предлога о стварању ненуклеарне зоне на великом Блиском Истоку, што је у више наврата тражио Иран уз подршку арапских земаља. Зашто? Покушајмо пронаћи одговор.

У Никсоновом институту у Вашингтону 28. јула 2010. године одржан је округли сто, посвећен перспективама руско-америчких односа. Директор Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, који је говорио са руске стране, изјавио је да у Русији не сматрају сви распад СССР „геополитичком катастрофом“, да је циљ оних који тако не мисле, заправо, инкорпорирање Русије у систем евро-атлантске безбедности и улазак у НАТО. Он је такође истакао, да је Анатолиј Сердјуков спровео добру војну реформу и да ће у скорије време најмање 30 процената војне технике за руску армију стизати из...Израела и земаља НАТО. Генерал Дворкин, који се нешто пре тога вратио из Израела, „вршио је притисак на присутне америчке сенаторе, захтевајући да САД хитно нанесу удар по Ирану, и Американцима предао компјутерски модел таквог удара.

Анатолиј Сердјуков и израелски министар одбране Е.Барак су 6. септембра 2010. потпиали Споразум о војној сарадњи између Русије и Израела. У том Споразуму (првом у историји руско-израелских односа!) постоји чак тачка о размени обавештајних информација. Да ли потписници Споразума то тумаче тако, да је Русија сада дужна да шпијунира арапске земље, Турску и Иран, и да саопштава добијене податке Тел-Авиву? Ако су раније руске власти са Израелом усагласиле испоруке наоружања на Блиски и Средњи Исток, сада су оне принуђене да за то траже и дозволу. Нешто слично је постојало у кобним 90-им у оквирима комисије Гор – Черномирдин, када Москва није имала право да Ирану испоручи чак ни обични шраф без одобрења Вашингтона.

Поуздано је познато да је Израел узимао активно и непосредно учешће у припреми и реализацији грузијске оружане агресије августа 2008. године против народа Јужне Осетије и руских мировних снага. Крв невино погинулих је на души израелских „стручњака“. Међутим, шта се све неће жртвовати зарад инкорпорирања у јудејско-атлантску цивилизацију?

Одлуке, попут оне коју је обелоданио Н.Макаров, могу нанети ударац не само по престижу руске државе, него и по безбедности Русије, безбедности сваког од нас. После тога исламски свет ће имати право да третира Русију као свог противника, са свим последицама које из тога произлазе. И све то при „запаљеном“ муслиманском Кавказу и више од милион муслимана у Москви.

А ако говоримо у целини о војној реформи руске армије, пред очима стручњака појављује се следећа слика: реорганизација структуре оружаних снага, прелазак на бригадни систем, куповина израелске и натовске технике, заједнички маневри десантних снага и других родова војске, изведени на територији САД и Европе, одбијање да се у војна училишта и институте примају питомци и слушаоци – није ништа друго до форсирана прирема војног модела за прикључивање остатака руске армије и флоте експедиционим снагама САД и НАТО.

Због чега? Да би се вадило кестење из ватре у војним авантурама англо-саксонаца, ционистичке елите Израела, у име успостављања светске доминације сиве финансијске олигархије?

Остављамо квалификацију овог чињења изван наводника.

_________________

Леонид ИВАШОВ је Председник Академије за геополитичке проблеме, генерал-пуковник, доктор историјских наука

(Извор: Фонд стратешке културе - Москва)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер