Изгледа да Немачка није спремна да само размишља, него да јавно размишља о препрограмирању Европе у свом сопственом интересу. Она то можда неће учинити, или можда то неће учинити сада – али то је сада речено, и то ће променити однос Немачке према Европи.

Ако НАТО намерава да буде примарни форум за суочавање са свим кризама, онда он треба да оформи неопходни интернационални оквир. Врата за приступ Русије треба да се отворе.

Глобално гледано, жене данас имају дупло мање деце него што су имале њихове мајке, углавном по свом избору. Већ више од три деценије, просечан број рођених беба у већем делу света је у опадању.

Исланђани сада проводе годишње одморе искључиво у сопственој земљи – за то није био потребан апел неког државног секретара. У самопослугама се све више места прави за домаће производе. Резултат тога је да је бар за сада изостао слом економије.

Јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља?

У Украјини нису поражени Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко, поражен је један концепт уређења Источне Европе. Украјински народ дигао је руке од европске шећерлеме, схвативши брже од других да „Европска породица равноправних народа“ нема шта да понуди.

Након прве посете Барака Обаме Кини у новембру прошле године, током које је прихватио улогу попустљиве стране, појачан је утисак да постоји споразум између садашње и будуће велике силе. То је било прошле године.

Та рањена средња бела класа пуца на оне који су јој најближи: имигранти, расне маљине, политичке вође. Покушава да смањи конкуренцију коју сматра неправедном и намерава да САД буду земља само за истинске Американце.

Оно што је у овом случју приписано Вилпену у психологији се иначе зове „оптужба у огледалу“, и редовно спада у неуспеле механизме одбране. По нешто блажој судској тези, Де Вилпен је просто уплетен у заверу и крив је што није учинио нешто више да се од свега огради.

Неке европске владе су отворено признале да су им дражи скромни градитељи компромиса него амбициозни светски лидери. Уместо да након Лисабонског уговора Вашингтон третира Европу са више поштовања, исти је подстакао Обамину администрацију да игронише ЕУ.