Неке европске владе су отворено признале да су им дражи скромни градитељи компромиса него амбициозни светски лидери. Уместо да након Лисабонског уговора Вашингтон третира Европу са више поштовања, исти је подстакао Обамину администрацију да игронише ЕУ.

Блера су у ирачком саслушању заправо само питали: ако си знао да Садам Хусеин није имао хемијско оружје, зашто си обмануо јавност у вези са разлозима за улазак у рат и тамо послао 45.000 британских војника?

Да су изненађења могућа, показују писања кијевских и западноукрајинских листова, који наводе да „док је Тимошенкова прихватљив кандидат, Јануковича би и после легитимне победе тешко доживели као председника“.

У политици нема бинарних избора, али има градација. Како ће Сједињене Државе интерпретирати одлуке Конгреса које одобравају подршку одбрамбеној моћи Тајвана зависиће од Вашингтона.

Када је у питању Авганистан, запад се суочава са једноставном стратегијском рачуницом: сувише је скупо остати тамо, сувише је опасно отићи. Византијски одговор био би да се за почетак повуку оскудне и скупе западне трупе, а да се уместо тога наоружају локалци.

Резултати Томсон Ројтерса показују не само “ужасавајућу“ експанзију кинеске науке, него и снажну продукцију Бразила, знатно спорији раст Индије и релативни пад Русије. Кина је увелико надмашила све друге државе, са 64-струким повећањем научних радова.

Oно што су судија Робертс и његова већина у Врховном суду САД учинили јесте да су оборили вековну демократску традицију САД тиме што су дали уставно право корпорацијама да користе своје огромне изворе да се бирају кандидати које су оне саме већ одабрале.

Израелске власти обуставиле су издавање радних дозвола сарадницима НВО попут Save the Children, Oxfam или Лекари без граница. Али нису само стране НВО пред растућим проблемима. Сличан притисак трпе и неке израелске асоцијације.

Хаити је права жртва западне хегемоније. Земља која пати више од двеста година и представља прави пример америчких игара око економских интереса. Чак се и природа уротила против становника Хаитија који нису склопили пакт са ђаволом.

Од окончања хладног рата односи Запада са Русијом личе на сретање две тектонске плоче, при чему је једна под све већим притиском друге. Конфликт у Грузији 2008. представљао је „тремор“ који је наговестио снажан отпор кретању „западне плоче“ ка истоку.