Немачка све хладнија према јединству ЕУ и окреће се себи

(Wall Street Journal, 29.3.2010)

Берлин – Захтевни услови за помоћ Грчкој које поставља Немачка, а које су остале земље еврозоне биле приморане да прогутају на прошлонедељном самиту европских лидера, сигнализирају ширу поделу која може угрозити амбиције Европе да постане глобална сила: Немачка се охладила према јединству ЕУ – осим под сопственим условима.

У претходне две године Немачка је у суштини стављала вето на европску заједничку акцију спасавања банака и стимулисања раста, и одбацивала позиве еврозоне за већи тимски рад на економској политици. Нови немачки канцелар Ангела Меркел приморала је еврозону да постигне сагласност да ће Грчка добити помоћ само онда кад буде на ивици банкротства, а да ће део помоћи добити од Међународног монетарног фонда – услови које је већина европских лидера прихватила тек уз шкргутање зубима. Штавише, Немачка задржава право вета у свакој одлуци која се односи на спровођење плана спашавања Грчке.

Став Берлина по питању Грчке је „нови пример немачког економског утилитаризма“, каже Чарлс Грант, директор Центра за европске реформе, лондонског тинк-тенка.

Госпођа Меркел је припретила да ће финансијски недисциплиноване земље изгурати из еврозоне. Да би се омогућила таква казнена политика ЕУ уговор ће морати да се промени кроз амандмане, а Немачка је свесна да су мршаве шансе да се друге земље с тим сложе. Али коментари Меркелове одражавају растућу раздражљивост Немаца на бројне позиве да земља одреши кесу. „Политичари као и гласачи у Немачкој мишљења су да наставак европских интеграција значи да ће друге земље гурати руке у њихов џеп“, каже Грант.

Канцеларка је прошле недеље инсистирала на томе да она заправо брани договор који је Европа постигла 90-тих година прошлог века по питању креирања заједничке валуте, као и да ће њен чврст став у коначној инстанци бити добар за Европу. Негирала је да је Немачка вођена уским националним интересима.

Али немачки медији и други европски политичари приметили су промену тона, од грандиозних историјских визија бившег канцелара Хелмута Кола до тврдокорног прагматизма госпође Меркел. Немачка штампа упоредила је њене наступе у последње време са ‘челичним канцеларом’ Отом Фон Бизмарком, и ‘челичном лејди’, бившом британском премијерком Маргарет Тачер.

Аналитичари кажу да су претње да се нека земља истера из Европске монетарне заједнице биле незамисливе у доба господина Кола, архитекте евра који је свако мало махао немачком чековном књижицом зарад изградње европских компромиса.

Када је Немачка 1990. године постигла поновно уједињење, влада Хелмута Кола уверавала је суседе да ће нова моћна нација радити на „европској Немачкој, а не немачкој Европи“. Сада Ангела Меркел води кампању за ‘немачкију Европу’, каже Џонатан Ајл, директор студија на Краљевском институту здружених оружаних снага у Лондону.

Госпођа Меркел тражи нове мере којима ће појачати правила еврозоне за дисциплиновање несташних чланова, гест на који неки већ гледају као на корак ка чвршћој економској интеграцији унутар групе. Други ова настојања виде као знак да Немачка тежи ка већој контроли над фискалним политикама других влада, истовремено одбијајући да продуби своју опредељеност за заједнички европски циљ.

Прошле недеље је министар спољних послова Луксембурга Жан Аселборн указао на фрустрацију коју осећају друге престонице еврозоне, оптужујући Берлин да заборавља да су ЕУ и евро "мировни пројекат, заједница судбине" ("a peace project, a community of destiny") и да домаћу политику надређује европској солидарности. Али, јавно мњење Немачке жестоко се противи позамљивању новца Грчкој.

Тензије око Грчке представљају најновије поглавље у постепеном разилажењу немачких интереса и пројекта европских интеграција. Све до 1990. године, они су се практично поклапали: сећање на рат још увек је било јако у Европи, и једини начин на који је Немачка могла да поврати национално јединство и међународно прихватање био је да потпуно урони у европске институције.

Свест поново уједињене Немачке о сопственој снази узроковала је помак за време мандата Коловог наследника, Герхарда Шредера, који је било мање снисходљив по питању вођења политике заштите немачких националних интереса, од својих претходника који су ту функцију држали након Другог светског рата. Шредер је блокирао оно ЕУ законодавство које није одговарало немачкој индустрији и испословао је билатералне споразуме са Русијом упркос протестима који су долазили из других ЕУ земаља.

Госпођа Меркел је већи Европејац у духу традиције Кола него што је то био Шредер, каже Герд Лангут, биограф Меркелове и такође члан њене странке ЦДУ (Хришћанска демократска унија). „Али она више нема маневарског простора“, због нервозе коју гласачи у Немачкој осећају према будућем вођењу финансија у земљи, каже Лангут.

Мало је политичара у данашњој Немачкој који испољавају онај ниво емотивне привржености Европи као што је то био случај са Хелмутом Колом и његовим следбеницима.

„Ово је нормалан процес нове генерације која није толико под утицајем ентузијазма и снова о европској творевини“, каже Ајл. Припадници генерације Ангеле Меркел, која је рођена 1954. године, на Европу гледају „пре као на функционални инструмент, и желе да она функционише у складу са интересима Немачке“, наставља Ајл.

Генерацијска смена није карактеристична само за Немачку. У већини земаља оснивача ЕУ, политичке елите су сувише младе да би делила сећања на Други светски рат, и имају све резервисанији, све прагматичнији став према ЕУ ових дана. А због економске снаге Немачке њено буђење из европских илузија има веће последице по остале, каже Јан Техау, политички аналитичар са НАТО колеџа одбране у Риму.

http://online.wsj.com/article/SB100014240527023044344045751493240985 60954.html?mod=WSJEUROPE_hpp_MIDDLESecondNews

(Превод: Василије Д. Мишковић)