Čim kultura uđe u političku arenu, ona mora biti podložna preispitivanju. Ni sveštenici, ni imami bilo koje religije nemaju više prava na poštovanje, samo zato što koriste božansku retoriku.

Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi.

Panarin očigledno veruje da ono što se desilo Sovjetskom Savezu i što može da se desi Ruskoj Federaciji, jednako može da se desi i Sjedinjenim Državama, ukoliko se uzme da Sjedinjene Države i Rusija funkcionišu po uporedivim sistemima.

Nazivati danas rusku vojsku „tigrom od papira“, u situaciju kada ta armija trenutno ima više nuklearnih bojevih glava od SAD, pa čak i više tenkova od SAD, više je nego čudno. Osim, ako u elemente poređenja nisu ušle i plate vojnika i oficira.

Zemlja, koja je jednom predstavljala sigurno utočište za ljude poput Spinoze, kakve ni jedna druga država ne bi trpela, sada sudi onima koji imaju sporne stavove.Sloboda govora više ne postoji u zemlji jednom poznatoj po svojoj toleranciji i slobodi.

Za predsednika Obamu, koristan početak za razmišljanja o tome šta treba učiniti u jugoistočnoj Evropi biće njegovi stavovi o Iraku. Primetne su kontradikcije između intervencionističkog stava Vašingtona po pitanju Balkana i stava o Iraku tadašnjeg senatora Obame.

Američki izbori 2008. bili su u znaku promene. Ali to se neće desiti na polju spoljne politike. Umesto radikalnog odstupanja od Buša, sve je verovatnije da ćemo na kraju završiti sa manje više istom stvari. I možda je upravo to ono što nam treba.

„Ukrajina mora u NATO“, uzviknuo je pre nekoliko meseci DŽordž Buš. Jedan deo Evrope to je odmah, na samitu NATO-a u Bukureštu, zdušno podržao, drugi deo Evrope bio je vrlo skeptičan. Ovi prvi sada se smrzavaju, ovi drugi još imaju kakve-takve zalihe gasa.

Iz Arhive NSPM-a (01.08.2006)

"Za ono što Izraelu tolerišu, izbegavajući čak i mlaku verbalnu osudu u Savetu bezbednosti, nama bi bacili atomsku bombu" – to je, otprilike, reakcija srpske javnosti.

Rusija, nasuprot očekivanjima, preživljava čitav dvadeseti vek, mada na ivici ponora. Čak je nije uništila ni nesreća kakva je bila Revolucija. Rusko i nerusko stanovništvo zadržavalo je nužno jedinstvo države i uzdiglo je u rang prvorazredne sile.