Prošlo je oko četiri i po godine od „obojene revolucije“ u Gruziji i više od tri i po u Ukrajini. To su jedini poduhvati ove vrste na postsovjetskom prostoru koji su dali konkretan rezultat njihovim protagonistima.

Šangajska organizacija za saradnju osnovana je 2001, i u njenom sastavu se nalaze Kina, Rusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan.

Ruska invazija na Gruziju nije promenila ravnotežu snaga u Evroaziji, već je jednostavno objavila činjenicu da se ravnoteža snaga već promenila.

Kako su primetili neki kritičari, velika carstva se skoro uvek suočavaju sa izborom u toku svog širenja: da nastave rast i time rizikuju propast republike i demokratije, ili da se odupru daljem širenju.

A u februaru ove godine je Kosovo, koje je srpsko još od 12. veka, nelegalno proglašeno nezavisnom državom od strane SAD i EU. To je bila prelomna tačka za Rusiju.

Ali, najopasniji koncept je kada pomislite da je vreme stalo, a istorija vas proglasila pobednicima. Nekontrolisana ekspanzija NATO-a u devedesetim – često uz kršenje obećanja datih Rusiji – bila je glavna manifestacija preovlađujućeg raspoloženja.

Slike ratnih užasa, tvrdnje o genocidu, rasprave o suverenitetu i diplomatske inicijative zamagljuju činjenicu da aktuelni sukob u Južnoj Osetiji ima i konkretnu ekonomsku pozadinu, i da on umnogome utiče na kontrolu eksploatacije enormnih prirodnih bogatstava Kaspijskog basena.