Savremeni svet | |||
Amerika do Damaska |
ponedeljak, 02. septembar 2013. | |
Kad sam se pre nekih desetak godina pripremao za put za Siriju, ne znajući ništa o njoj, tadašnji ambasador u Damasku telefonom me je uveravao da je Sirija potpuno bezbedna. Sirijski ambasador u Beogradu mi je rekao da je u Damasku toliko bezbedno da je moguće spavati u parku, sa sve stvarima pored sebe, i još i nezaključanim automobilom pride. Sirija je do pre tri godine zaista bila bezbedna i slobodna, na sličan način kao što je to, recimo, bila stara SFRJ. Možda nije postojala demokratija zapadnog tipa, postojao je (i postoji) jedan vođa, ali narod opet nije neslobodan, i ne izgleda kao da mu je nešto uskraćeno. Religija je odvojena od politike, a sve religije su dozvoljene. Može da se ispoveda svaka vera, žene mogu da budu pokrivene, ali i ne moraju. Pravoslavlje je i dalje rašireno u Siriji, zemlji Svetog Petra, u kojoj je ustanovljena prva hrišćanska crkva, a liturgije se još uvek izvode na aramejskom, jeziku kojim je govorio Isus. U Siriji čak postoji i gradić, jedino mesto na svetu, u kome je aramejski nešto kao drugi službeni jezik. Antiohijski patrijarh danas je u Damasku, gradu koji nosi titulu najstarijeg neprekidno naseljenog grada u istoriji sveta. Krak de Ševalje Čitava Sirija je puna istorijskih mesta, čak i brojnih krstaških zamkova, uključujući i verovatno najpoznatiju tvrđavu na svetu, Krak de Ševalje, kao i nekoliko muslimanskih utvrđenja iz tog perioda, kao što je čuvena Saladinova tvrđava. U Velikoj DŽamiji u Damasku (Umayyad) još uvek se čuvaju mošti Jovana Krstitelja, koga i muslimani poštuju, a u njenom dvorištu je i grob Saladina Veličanstvenog, i to je mesto za koga muslimani veruju da će se Isus pojaviti u vreme Apokalipse. Državu sa toliko velikom istorijom, a opet sekularnu i tolerantnu, danas napada država stara tek nešto više od dva veka, bez osećaja za istoriju. Na svaku najavu neke nove američke ,,intervencije'' (znači, često), setim se čuvenog starog filma DŽona Milijusa iz 1975. ,,Vetar i lav''. Romantičarski film, inspirisan istinitim događajima s početka 20. veka, govori o slanju američkih trupa u Maroko 1904. godine. Lik Teodora Ruzvelta u filmu lamentira nad ubijenim grizlijem, i kaže kako on personalizuje duh Amerike. ,,Malo slep i nemaran ponekad, ali hrabar.''. Kaže kako je američki narod usamljen, kao i medved, neosvojen, ali uvek sam. Bez pravih saveznika, samo sa neprijateljima. Ruzvelt u filmu kaže ,,Svet nas nikad neće voleti. Mogu da nas poštuju, mogu da nauče da nas se boje, ali nas nikad neće voleti''. Ko ovakvu Ameriku i može da voli i razume? Kroz čitav dvadeseti vek su ratovali, i retke su one godine kad njihova vojska nije bila u nekoj drugoj državi, u nekom ratu ili intervenciji. Pri tome, ni u odabiru saveznika ni u vrstama intervencije često nema doslednosti, pa takve akcije liče na ponašanje slona, ili bolje, Ruzveltovog američkog grizlija u staklarskoj radnji. Pomaganje mudžahedina u Avganistanu, vojna asistencija Al Kaidi u Libiji, saradnja sa Katarom protiv Sauda u Egiptu, saradnja sa Saudima u Siriji, sve su to neki od pokazatelja širine američke politike. Osim toga, svaku zemlju kojoj su tako ,,pomagali'', ostavljaju u totalnom rasulu, a civilne žrtve su tokom, i posle intervencije, veće od žrtava koje su navodno provocirale vojnu akciju. Ali i pored takve nedoslednosti, i pored toga što se jasno pokazuje neefikasnost takvih akcija, SAD nikad nije imala problema sa nedostatkom većinske podrške stanovništva za nove vojne intervencije. Amerika može da organizuje incident u Tokinškom zalivu i da od toga napravi razlog za napad na Vijetnam, može da slaže za iračko oružje masovnog uništenja, da nakon toga ponovi sličnu laž za Libiju, i svaki sledeći put, iako su sve laži kasnije obelodanjene, građani Amerike iznova veruju u nove laži. U tekstu od pre pet godina, Amerika, odrastanje velikog brata, pokušao sam da pojasnim tezu da su se savremeni vladari SAD odvojili ne samo od početnih ideala Očeva nacije, nego i od sopstvenih građana. Što je umnogome olakšano činjenicom da je većina građana današnje Amerike nedovoljno obaveštena i nezainteresovana za dešavanja u ostalom delu sveta. Što je donekle i razumljivo. Standard donosi nezainteresovanost, a luksuz pravo na glupost i neznanje. Kada neko ima posao, i novac kojeg može da troši u svoje slobodno vreme, nema više vremena da razmišlja o međunarodnoj politici. Razmišljanje o tome prepušta vladi, i veruje u ono što čuje na zvaničnim vestima. Tako je verovatno i u većini ostalih zapadnih zemalja, u nedostatku vremena i volje, veruje se velikim televizijama. Ali, čini se da se tu nešto konačno menja. Prema istraživanju koje je sproveo NBC, iako su neka pitanja bila blago sugestivna, i podrazumevala da je sirijska vlada koristila hemijsko oružje, samo 42 odsto anketiranih je za vojnu intervenciju, a 79 odsto smatra da bi predsednik za to morao da traži odobrenje od Kongresa [1]. Po istraživanju Quinnipiac Univerziteta, 61 odsto građana smatra da angažovanje u Siriji nije u nacionalnom interesu SAD, a 59 odsto su i protiv slanja oružja pobunjenicima [2]. Prema istraživanju Rojtersa, nedelju dana pre napada hemijskim oružjem 60 odsto amerikanaca bilo je protiv intervencije, a nakon napada i optužbi sirijske vlade taj broj je pao na 53. Broj onih koji bi podržao intervenciju skočio je sa prethodnih 9, na svega 20 odsto [3]. Možda je na promenu svesti konačno uticao internet, sa svojim nezavisnim vestima. Možda je građanima dosta brojnih intervencija sa nejasnim rezultatima. Na promenu svesti je možda delimično uticao i događaj iz Bengazija, kada je američki ambasador brutalno ubijen od strane istih onih ,,demokratskih opozicionara'' koje su SAD zdušno pomagali novcem poreskih obveznika. Ili je ekonomska kriza počela da uzima svoj danak, pa građani zapada sve više stavljaju prst na čelo, umesto na kreditnu karticu. Kako god bilo, čini se da su na strani američke intervencije danas samo Francuski predsednik, Turska i Saudijska Arabija, a brojne države saveznici, kao Egipat i Kipar, odbili su čak i prelete, odnosno uzletanja vojnih aviona. Možda će se u narednoj nedelji, pre glasanja u američkom Kongresu, ponovo iznenada desiti neki stravičan masakr koji će uzburkati svetsku javnost. Vladari Amerike su izgleda baš odlučni u nameri da sprovedu novu humanitarnu intervenciju. Na stranu to što bi, ako im je već stalo da zaštite ljude od trovanja, pre morali da bombarduju Monsanto - bliži je, a i imali bi veću podršku za to. Ali američka vlada više nema moralni kredibilitet, čak ni za tako nešto. Sve i ukoliko se uzme za istinito tvrdnje zapadnih medija, da je u Siriji stradalo sto hiljada civila, taj broj je daleko manji od stradalih civila samo u Iraku, ne računajući ostala mesta velikih američkih humanitarnih intervencija. Ne bi bilo loše podsetiti, pre desetak dana u američkom vojnom sudu (nama su nakon oktobra 2000. prvo ,,savetovali'' da ukinemo vojne sudove, kao nedostojne za modernu demokratsku državu) osuđen je vojnik Bredli Maning, zbog odavanja vojnih tajni sajtu Vikiliks. Između ostalih dokumenata, predao je i barem dva video snimka - Bagdadski i Granai napad (Baghdad airstrike, Granai airstrike). Snimak napada u selu Granai, u Avganistanu, tokom kojeg je poginulo između 86 i 147 civila, uglavnom žena i dece, kasnije je nepovratno uništen, ali se bagdadski napad i dalje nalazi na internetu [4] [5]. Na njemu se vidi snimak iz helikoptera, iz koga pucaju po civilima, verujući da je samo jedan od njih naoružan. Kad se pojavi kombi, vojnici procene da su došli samo da pokupe tela, ali i to je bio dovoljan razlog da zatraže i dobiju dozvolu da ponovo zapucaju. Sve to je praćeno povremenim smehom, i (kad su shvatili da su upucali i dvoje dece) komentarom da su iračani krivi jer su doveli decu na bojište. Država koja osuđuje vojnika Bredlija, a ne kažnjava one koji su se iživljavali pucajući iz helikoptera po civilima, ne može da bude predvodnica sveta. Nisu ovo jedini avio napadi koji su prošli potpuno nekažnjeno. Da ne pominjemo napade po Srbiji, za njih se zna. U Uruzganu, Avganistan, po danu su iz vazduha napadnuta tri autobusa, 42 civila je poginulo, 12 ranjeno. Selo Azizabad je skoro potpuno uništeno, sa 90 ubijenih civila. U Sangrinu između 45 i 52. U Kunduzu, američki lovac je raketom ubio 90 civila. Bombardovana je i svadba u Dah Bali, kad je povorka sa mladom krenula u selo mladoženje, 47 civila i mlada su stradali. U selu Wech Baghtu, takođe svadba, 63 civila. I ko zna koliko još nekažnjenih napada. I umesto da se bavi zločinima svoje vojske, današnja Amerika i dalje gleda ka drugim državama. Teško da bi moglo da se kaže da SAD ima moralni kredibilitet da drugima drži moralne pridike. [2] http://politicalticker.blogs.cnn.com/2013/08/29/chemical-weapons-a-
|