Савремени свет | |||
Американци нису схватали Русе озбиљно |
субота, 30. август 2008. | |
(Грузија и Косово – испреплетана прича) Југославија се почетком деведесетих распала на републике које су је чиниле. Границе нису биле у складу са националним саставом становништва. Срби, Хрвати и многи други остали су у републикама са већином становника друге националности, која из историјских разлога није трпела њихову мањину... Крајем деведесетих настала је криза у српској покрајини Косову. Албанци су се годинама овамо досељавали. До 1997. постали су већина, иако Косово кроз историју није било само део Србије, него и њен историјски темељ. Ипак, Албанци су показали озбиљне намере или да добију независну државу или да се припоје Албанији. Србија се томе супротставила, појачавајући војно присуство и показујући намеру да сломи албански отпор. Тако је НАТО од војног савеза претворен у квази-УН. На Косову се догодило да је НАТО узео улогу миротворца, који има моћ да утврди да ли је интервенција неопходна, да крене у интервенцију и да одреди њен крајњи резултат. Концептуално, НАТО је претворен од војне силе у регионалну мултинационалну групацију, одговорну за очување регионалног поретка, чак и унутар граница држава које нису његове чланице. Ако УН неће да подржи акцију, довољан је Савет НАТО-а. Чим је споразум потписан, Руси су послали војнике на приштински аеродром да преузму своју функцију у мултинационалним снагама – исто као у мировним снагама у Босни. Делом због смишљених потеза, а делом због тога што их нико није схватио озбиљно, Руси никада нису имали улогу за коју су веровали да им на основу договора припада. Никада нису били део ни мировне операције ни система одлучивања око Косова. Руси су схватили да су двоструко изневерени, прво самим ратом, а онда мировним аранжманима. Зато су текућа експанзија НАТО-а на земље бившег СССР-а и обећања Украјини и Грузији посматрана у погледу на косовски рат. Из перспективе Русије, експанзија НАТО-а је значила даље искључивање Русије из процеса одлучивања и наговештавала је да НАТО има право да понови Косово ако буде осетио да људска права или политичка питања то захтевају. Уједињене нације више нису биле главни мултинационални мировни ентитет. НАТО је преузео ту улогу у региону и сада је кренуо да се шири свуда око Русије. Онда је дошла независност Косова. Југославија се распала на конститутивне јединице, али њихове границе се нису мењале. Онда је, први пут после Другог светског рата, донета одлука да се промене границе Србије, супротно жељама Србије и Русије, а надлежно тело је заправо био НАТО. Ова одлука је имала здушну подршку Американаца. Како и када доћи до независности био је заправо проблем Европе. Американци су покренули тему, а Европљани су је спровели у дело. Косово је прогласило независност 17. фебруара 2008. и неколицина европских држава и савезника САД пожурили су да га признају. Европљани су још пре проглашења створили административно тело за управљање Косовом. Европљани су преко Европске уније на микроплану усаглашавали датум проглашења. Европљани и Американци су одбили овај захтев као што су раније одбили све руске аргументе око Косова. Тврдило се да је ситуација на Косову јединствена због почињених злочина. Руси су говорили да су размере злочина неизвесне и да у сваком случају влада која их је починила одавно не седи у Београду. И што је још значајније, Руси су јасно ставили до знања да неће прихватити идеју да је независност Косова јединствена ситуација, него да ће је, заправо, посматрати као преседан за све будуће случајеве. Проблем није био у томе што Европљани и Американци нису слушали Русе. Проблем је био што им просто нису веровали – нису схватали Русе озбиљно. Годинама су слушали Русе како причају. Нису разумели три ствари. Прво, да Руси више немају куд. Друго, да руска војна моћ није оно што је била 1999. године. Треће и најважније, НАТО, Американци и Европљани нису схватили да су доносили политичке одлуке које не могу војно да подрже. Трансформација НАТО-а од војног савеза у регионалне Уједињене нације представљала је проблем за Русију. Запад је тврдио да НАТО више није само војна алијанса, већ политички арбитар у региону. Ако му се не свиђа политика Србије на Косову може да интервенише – по својој вољи и противно одлукама УН. Могао је да се умеша у Србији и намеравао је да се шири дубоко у бивши СССР. НАТО је мислио да ће сада када је политички арбитар који подстиче промену режима, а не само систем за ратовање Русији лакнути. Сасвим супротно, то је био најгори кошмар Русије. Компензација је била чињеница да је НАТО занемарио сопствену војну моћ. Сада је Русија ту могла нешто да уради. Проблем НАТО-а је у томе што је ширио политички домашај и претензије, смањујући војну снагу. Руси су ширили војну моћ (после 1999. нису имали куд), а Запад није обратио пажњу. Американци су 1999. донели политичке одлуке иза којих је стајала војна сила. Ове године на Косову донели су политичке одлуке без довољне војне силе да спрече руски одговор. Или су потценили противника или – што је још невероватније – нису видели Русе као непријатеље упркос апсолутно јасним изјавама које су Руси давали. Без обзира на то каква су била руска упозорења, или каква је била историјска ситуација, Запад није могао да схвати Русе озбиљно.
|