Американци за собом оставили хаос у Ираку

 Америчке јединице су се и званично повукле из Ирака[1] након што су уз подршку својих савезника 20. марта 2003. године поново извршиле инвазију на ову земљу након “пустињске олује” која је уследила 1991[2] и која је представљала  једну од највећих кампања бомбардовања у историји после другог светског рата и Вијетнама. Американци су ратом из 1991. свету доказали да располажу супериорном ваздушном силом са којом могу остварити било које циљеве и која по савременој доктрини представља увод у копнену агресију. Сличан сценарио могли смо да видимо и 20. марта 2003. када су америчке јединице окупирале Ирак што се на крају завршило погубљењем сунитског лидера Садама Хусеина што је судбина која је до сада снашла све лидере који су непогодни Америци и Западу.

Званични повод за напад 2003. год. било је како се касније испоставило измишљено оружје за масовно уништење које је наводно поседовао Садам Хусеин иако су касније сви западни званичници признали да таквог оружја није ни било. Напад из 2003. је уследио у контексту тзв. глобалног рата против тероризма кога су на своја плећа преузеле САД након чувених напада на зграде светског трговинског центра у Њујорку и зграду Пентагона 9. 11. 2001. и који по многим аналитичарима представљају прекретницу у савременој историји.

Истина је, међутим, да се ради о прекретници, али прекретници којом су САД званично себи дале овлашћење да војно интервенишу у оним земљама које тобоже подржавају Ал- Каиду. То је био случај и са Ираком а наводно оружје за масовно уништење представљало је само повод за агресију[3] што су САД званично и признале али наводно поменутом агресијом и убиством Садама Хусеина и чланова његове породице постигнут је циљ. Наиме битно је ослабљена Ал Каида!

Осамнаестог децембра и последњи амерички војници напокон су напустили Ирак[4] у складу са већ раније објављеном намером председника Обаме о повлачењу америчких трупа[5]. Трупе САД у Ираку су за собом оставиле хаос, грађански рат између шита и сунита као и никад јачу Ал-Каиду! Ове чињенице потврђују и наводи многих медија. Између осталих амерички ЦБЦ извештава о тајном, немилосрдном “чишћењу” градова и насеља. Тела ликвидираних, са повезима преко очију и везаним рукама непрестано се појављују, као што је био случај са 36 сунитских мушкараца који су пронађени у исушеном речном кориту јужно од Багдада. Иста станица извештава и о ноћним препадима које врше шити приликом којих одводе припаднике сунитске мањине на непознате локације где их муче и ликвидирају.[6]

Осим “тихог” грађанског рата и тортуре над сунитском мањином јављају се и опасне трзавице у самом врху ирачке власти. Амерички пулен у Ираку је свакако премијер Нури ал-Малики са којим САД званично и преговарају, док се потпредседник Тарик ал-Хашеми нашао на потерници. Сам председник Ирака је изразио чуђење и негодовање због ове чињенице. Оптужени потпредседник, иначе сунит, нашао се на оптужници у складу са “законом против тероризма” како гласи званично образложење. Сам Тарик ал-Хашеми се тренутно налази на територији Курдистана ван досега нових ирачких власти које упорно позивају Курде да га предају[7]. Он је изјавио следеће: “предлажем да се суђење одржи у Курдистану. Под тим условом, спреман сам да изађем на суђење”. Ово очигледно представља доказ да шити желе да се обрачунају и са последњим члановима сунитске мањине који су остали на власти.

У Ираку се после америчког повлачења настављају трзавице у самој влади али осим тога наставља се и неописиво насиље на улицама свих већих ирачких градова. На против, америчка агресија на Ирак не само да није ослабила Ал Каиду већ ју је и ојачала. Она сада несметано може да делује након безбедносног вакума који је остао након повлачења америчких трупа. Дакле, не само да можемо да очекујемо даљу ескалацију сукоба већ и немире и превирања унутар саме ирачке владе! У овом крвавом рату животе је изгубило преко 100 000 а по неким проценама чак и до милион ирачких цивила, док је с друге стране, не рачунајући коалиционе снаге, погинуло готово 4 500 америчких војника а више десетина хиљада их је рањено.

Шта су Американци постигли ратом против Ирака? Једном речју ништа од домаћој јавности обећаних циљева. У овом рату погинуло је далеко више људи него у нападу 9/11 не рачунајући огроман број недужних цивилних ирачких жртава. Американци су за собом оставили нестабилну владу и грађански рат који бесни између мањинских сунита и већинских шита. Ово упућује на један логичан закључак. Наиме, ни један обећани циљ заправо није представљао жељено стање које се хтело постићи у Ираку. Прокламовани циљеви служе само као повод који задовољава јавност, али шта је онда заправо стварно био циљ војне интервенције САД?

То сигурно није била борба против тероризма, јер је тероризам са свим својим методама само ојачао након америчке инвазије. Ову тезу су одмах поткрепиле експлозије које су се догодиле у Багдаду и у којима су страдале најмање 63 особе. Чак 14 експлозија је погодило девет предграђа Багдада чим је завршено повлачење америчких трупа.” Највећа експлозија догодила се у предграђу Карада, где је бомбаш самоубица, возећи аутомобил са бомбом, разнео себе и возило испред канцеларије владине агенције за борбу против корупције. Експлозија је оставила огромни кратер испред зграде. Напади, чије су мете најчешће шитске области, први су већи инциденти од избијања кризе у шитској влади”.[8]

Америци је примарни циљ изазивање нестабилности и стратешко заокруживање Руске Федерације путем влада које ће остваривати њихове интересе. Након америчког повлачења остао је само пустош и ниједан прокламовани циљ није постигнут осим што је број мртвих огроман рачунајући и војнике и цивиле. Морамо да закључимо да је наводни амерички рат против тероризма у Ираку доживео фатални неуспех. Исто тако завршиће се и рат у Авганистану и то повлачењем америчких трупа, јер је очигледно да америчке специјалне јединице не могу озбиљније да нашкоде Ал Каиди упркос ликовању након убиства Осаме Бин Ладена, што је доказ да се Ал Каида није и неће ослањати на само једног човека, већ да представља читаву мрежу терористичких ћелија које су и даље у стању да изврше напад на америчком тлу. У прилог Американцима не иде ни чињеница да су у недавном нападу на пакистанску граничну постају “грешком” страдала 24 војника.

Стварни амерички циљеви у Ираку били су свргавање непогодног режима Садама Хусеина, његово убиство, експлоатација резерви нафте, додатно улагање у војну индустрију и изазивање хаоса у Ираку након повлачења америчких трупа. Гледано из тог угла сви амерички циљеви су заправо постигнути, јер Вашингтон није ни желео мир као и стабилну Ирачку владу што је сасвим очигледно. Америка за циљ нема стабилизацију и наметање “демократије” већ напротив, дестабилизацију одређених земаља како би се оправдала улога америке као супер силе и скренула пажња јавности са економске кризе у којој се нашао Запад.

Тамо где Америка и њени савезници не могу спољном инвазијом да изазову хаос, јер дата земља поседује армију која је респектабилна, као у случају Сирије она изазива унутрашње сукобе што је све део једног истог сценарија обрачуна са непогодним режимима. У Дамаску је експлодирала бомба испред зграде обавештајне службе и државних безбедносних служби [9] што је показатељ и да се Америка преко својих савезника и сама користи терористичким методама против неподобних земаља што је у овом случају Сирија. Циљ у Ираку је постигнут. Дестабилизација земље, хаос -који је Америци и био циљ - и успостављање марионетског режима који ће испуњавати америчке интересе. Америци и Израелу није одговарао Ирак као стабилна земља тако да је наравно уследило рушење још једног “диктатора” и његово убиство попут сценарија у Либији. Сада је на реду Сирија.

Сада се поставља питање шта следи после интервенција, јер је очито да где год да америчке трупе ратују за собом остављају само пустош и безакоње тако да не може бити ни речи о тзв. демократији. Америка јавно прокламује да јој је циљ борба против тероризма а при томе се служи потпуно истим методама као и Ал-Каида остављајући за собом стотине хиљада мртвих. Дакле Америци није циљ уништење ал Каиде, јер тај циљ није ни остварљив из бројних разлога, већ уништење неподобних режима и држава које стоје на путу њеној интервенционистичкој политици што је сасвим јасно и такав закључак је сасвим очигледан а Ал Каида служи само као повод а понекада и средство за остваривање датих интереса и циљева.

Максима која води америчку спољну политику и њену војну машинерију оличена је најпе у проглашењу неподобног лидера за “диктатора”. То је први корак. Наредни корак јесте процена војних аналитичара да ли се на дату земљу може извршити директни војни удар, као против Ирака или ће се ићи линијом мањег отпора која подразумева стварање наоружане опозиције која ће изнутра дестабилизовати друштво и ослабити снагу неподобне државе, као што је случај са Сиријом. Међутим, сценарио са Сиријом је мало другачији јер је Русија заузела далеко чвршћи став по питању заштите својих националних интереса тако да протести опозиције у Русији нису пука коинциденција, већ покушај дестабилизације прилика у самој Русији који чини се неће имати велики успех. Такав сценарио би затекао и Белорусију да она није веома блиска с Русијом и да не поседује одговарајуће оружје које служи као врло ефикасно средство одвраћања јер је режим Александра Лукашенка већ проглашен за последњи диктаторски режим у Европи од стране Клинтонове. “Америчка државна секретарка је данас критиковала и кршење људских права у Белорусији и најавила да ће састати са активистима из те земље која се сматра последњим бастионом једног диктаторског режима у Европи.” [10] Међутим, тешко да ће америчка политика имати некаквог утицаја на Белорусију нарочито у светлу стварања новог економског блока који би био предвођен Русијом.[11]

Александар Лукашенко је у својој недавној изјави био веома оштар јер је “ оптужио НАТО да је у Либији прекршио мандат УН”. Затим је указао на следећу чињеницу: “у различитим деловима света не престају крвави конфликти. Под демократским паролама се убијају хиљаде и хиљаде људи. Арапске револуције и уништење Либије о томе речито сведоче а све се одвија овако: прво се моћна група заинтересованих лица тајно договори о нападу на одређену земљу, онда креће информативно атаковање, па дестабилизација њене унутрашње ситуације са потпаљивањем демонстрација. У одређеној фази се у све укључују снаге за специјалне операције које-кријући се иза “народних немира” заједно са домаћом петом колоном разбијају земљу која се нашла на нишану”.[12]

Ове речи Александра Лукашенка само додатно потврђују циљеве америчке политике која се јасно показала у Либији, Сирији и наравно Ираку који је остављен на милост и немилост терористичким нападима Ал-Каиде и грађанском рату који прети да однесе огроман број жртава. Још једном у Ираку јавни циљеви САД нису испуњени а то је уништење Ал-Каиде, али јесу испуњени они циљеви о којима се не говори а то је потпуно уништење неподобних земаља уз свесрдну помоћ саме Ал-Каиде.