Borbe između „dobrih“ i „loših momaka“ u Siriji

U Siriji se trenutno, uglavnom na severu, vode borbe između različitih pobunjeničkih frakcija. “Pobunjenici” se bore, kako navode zapadni mediji, protiv Al Kaide i njenih boraca.[1] U saopštenju Glasa Amerike navodi se da se “sekularne” frakcije bore protiv islamističkih frakcija u najvećem sirijskom gradu Alepu. Borbe su, prema izveštajima, intenzivne i brutalne. Kako bismo stekli potpunu sliku o dešavanjima u Siriji, potrebno je da analiziramo trenutnu situaciju iz jednog objektivnog ugla.

Zašto je došlo do sukoba između samih “pobunjenika” kada su oni ranije bili ujedinjeni u jednom cilju? Na ovo pitanje najbolje možemo da odgovorimo ukoliko uzmemo u razmatranje međunarodne faktore i internacionalni položaj Sirije i njene vlade, a posebno predsednika Bašara al Asada. Najvažniji spoljni faktor koji je doprineo tome da se pobunjenici međusobno bore jeste izostanak intervencije sa Zapada koju su pobunjenici očekivali. Pošto je mudrom diplomatskom strategijom Moskve postignut dogovor o tome da se ratni sukob ne proširi i pošto je sklopljen sporazum, na koji je Bašar al Asad pristao, da se hemijsko oružje koje je bilo u posedu regularne sirijske armije postepeno uništi, sprečeno je bombardovanje ciljeva regularne armije, što je ozbiljno oslabilo koheziju među različitim terorističkim frakcijama u Siriji.

Razlozi su takođe i psihološke prirode. Pošto znaju da im sa zapada neće stići pomoć, pobunjenici su prepušteni na milost i nemilost sirijskoj vojsci. Njihova borba više nema smisla. Sve njihove operacije, uključujući i lažno iniciranje napada hemijskim oružjem po civilima, koje je trebalo da prizove zapadne jastrebove njima u pomoć, vodile su upravo ka jednom cilju - stranoj vojnoj intervenciji. Sada kada je opcija sa stranom vojnom intervencijom stavljena ad akta, teroristi u Siriji su se našli u veoma nezgodnoj situaciji.

Vojnički, oni su pre svega u okruženju i preti im potpuno uništenje. Malo je mesta koje pobunjenici drže. Oni su se sklonili u centar Alepa, gde se i vode njihove međusobne borbe, gde su potpuno okruženi vladinim snagama. Uzevši sve ovo u obzir, prirodno je očekivati da će u njihovim redovima nastupiti potpuno rasulo. Još jedan faktor koji je bitan i koji nema veze sa spoljnom međunarodnom situacijom jeste unutrašnji sastav terorističkih grupa koje su se borile protiv regularne sirijske armije.

To je bio sve samo ne homogeni sastav. “Pobunjeničke” brigade su se sastojale od terorista i plaćenika iz gotovo svih islamskih država sveta od Libije do Saudijske Arabije, Katara, Omana, pa čak i sa Kosova. Neke od ovih grupa su blisko šurovale ili su bile iz redova Al Kaide, dok su druge grupe bile sekularnije orijentisane. Međutim, ukoliko uzmemo u obzir da su prvenstveno SAD pomagale “pobunjenike” u Siriji, onda su i islamističke terorističke grupe bile pod njihovom kontrolom. Fundamentalno je da Amerikanci i čitav Zapad zapravo koriste Al Kaidu za svoje potrebe, pa kada se ti ciljevi ispune, kao u Libiji, ili kao u Siriji, Zapad pere ruke od islamističkih fanatika. Sada se u Siriji najbolje vidi da su SAD digle ruke od islamističkih frakcija, koje su se borile protiv regularne sirijske armije i da su ih prepustile na milost ili nemilost ostalim frakcijama.

Regularna sirijska armija, i to pre svega zahvaljujući ruskoj podršci koju je uživao sirijski predsednik Bašar al Asad, sada jedino što treba da uradi jeste da čeka. Da stoji po strani i da čeka da “pobunjenici” sami završe posao umesto nje. U ovoj konstelaciji unutrašnjih i međunarodnih snaga to je sasvim sigurno ono što će se dogoditi.

Dakle, sirijska vojska skoro da više i nema potrebu da se konfrontira sa raznim terorističkim grupacijama, jer će one same obaviti taj posao. U ovoj situaciji jedino što možemo da zaključimo i predvidimo jeste skori propast “pobunjenika” i potpuno uništenje terorističkih frakcija. Amerikanci možda putem ovih borbi nastoje da “pročiste” redove “pobunjenika” od islamista, jer je očigledno da je Al Kaida zakazala, ali ukoliko se ove borbe nastave, a ništa nam ne govori da će sukobi prestati, od naoružane opozicije neće ostati ništa na terenu. Opozicija u Siriji neće moći da računa na “trupe” koje su se borile protiv vojske lojalne predsedniku Bašaru al Asadu.

Opozicija, ukoliko uopšte i želi da ostane kompaktna, moraće da pregrupiše svoje političke redove i da se ujedini u zahtevima. Ukoliko se to ne bude dogodilo, onda će sirijski predsednik Bašar al Asad, zahvaljujući pre svega podršci Moskve, ostati vojno i politički jedini igrač u Siriji i budući birači imaće samo jednu opciju na koju mogu da se oslone. To je i najbolje po sirijski narod jer iako je Bašar al Asad vladao autokratski, on je ipak sekularan vladar koji poštuje prava drugih verskih zajednica, a za kulturu i istoriju, kao i za ekonomske okolnosti, ova vlada je najbolja za običnog sirijskog građanina, kao što je bio slučaj sa vladom pukovnika Gadafija u Libiji, koji je, na žalost libijskog naroda, srušen, mučen i zverski ubijen od strane istih tih “pobunjenika” koji se bore i u Siriji. Na sreću po sirijski narod, oni broje poslednje nedelje.