субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Будућност тандема Путин-Медведев и ресетовање руског ресетовања
Савремени свет

Будућност тандема Путин-Медведев и ресетовање руског ресетовања

PDF Штампа Ел. пошта
Николас Гвоздев   
среда, 23. новембар 2011.

(The National Interest, 17. 11. 2011)

Односи између Вашингтона и Москве драстично ће се променити у 2012. години. Будућност тих односа у великој мери је у Путиновим рукама

Будућност ресетовања односа између САД и Русије и ограничене, али ипак вредне сарадње која је настала између Москве и Вашингтона око питања Ирана и Авганистана, умногоме зависи од избора следеће године, и у Сједињеним Државама и у Русији. Још увек не можемо бити сасвим сигурни да ли је лично пријатељство између Барака Обаме и Дмитрија Медведева изродило и некакву стварну институционалну везу између две силе. За разлику од односа које Москва има са другим великим демократијама као што су Индија и Немачка – где промене у влади нису омеле билатералне односе није јасно да ли ће, ако би председник Обама био смењен јануара 2013, његов републикански наследник остати опредељен за ресетовање. А чак и ако се Обама врати у Белу кућу у другом мандату, он нема јаку везу са Владимиром Путином, премијером који је чини се већ виђен за трећи мандат на месту председника Русије. Односи између Путина и Обаме су буквално ледени још од прве Обамине посете Москви, и његовог покушаја да Путина дефинише као производ "лоше старе прошлости", док је Медведева поздравио као "талас будућности".

Нема сумње да се може рећи да је разлог који је превагнуо када се Путин повукао са позиције председника 2008. године – уместо да искористи своју послушну супернадмоћну већину у Думи и изменом устава себи омогући трећи узастопни председнички мандат - била свест о томе да је Русији потребно ново "лице" у Кремљу не би ли обновила односе са САД и ојачала партнерство са кључним европским државама, пре свега Француском и Немачком. Медведевљева персона "либералног модернизатора" помогла је да се искују политичке и личне везе са Николом Саркозијем у Француској и Обамом у Сједињеним Државама. Није шкодило ни то што је Обама био спреман да уложи део свог политичког капитала у америчко-руске односе. Обама је погурао ратификацију новог СТАРТ споразума. Медведев је подржао и нову, проширену председничку комисију која је наставила да функционише упркос неким оштрим критикама - нарочито оним из радне групе којом копредседавају помоћник руског председника Владислав Сурков и одлазећи виши директор америчког Савета за националну безбедност Мајкл Мекфол, гледе континуиране забринутости у вези са стањем људских права у Русији.

Стога ће кључни индикатор будућности америчко-руских односа бити политичка судбина Медведева. На конференцији Јединствене Русије на којој је Путин прихватио да се врати у председничку столицу, он је најавио да ће се "тандем" наставити, иако у другачијем облику, са Медведевим који ће постати премијер. Али, остаје да се види, прво, да ли ће Медведев уопште завршити као премијер (према неким спекулацијама благослов да формира нову владу после председничких избора 2012. може добити и бивши министар финансија Алексеј Кудрин), и друго, да ли би Медведев наследио сва она проширена овлашћења која су делегирана на премијера када је Путин преузео тај положај. Конкретно, остаје неизвесно да ли би премијер задржао аутономно вођење политике, био у могућности да надгледа неке аспекте спољне и одбрамбене политике, и имао "политички вето".

Једна од кључних карактеристика "тандема" председника Медведева и премијера Путина у периоду 2008–2012. била је појава система "два кључа" где су обојица морали да ставе свој потпис на сваку кључну одлуку. Додатна предност тог система је што су тако све главне фракције у Кремљу могле да буду заступљене у извршним одлукама, а све услед реалности постојања два центра моћи, једног груписаног око председничке администрације, и другог утемељеног на "Белу кућу", традиционално седиште премијера. То је значило да је више гласова који позивају на либерализацију и модернизацију руске привреде и политичког система, те оних који подржавају побољшање односа са Западом, могло имати платформу која ће их заступати.

Још од кад је 1993. године Борис Јељцин прецртао место потпредседника у руском уставу, није било јасног "броја два" у руском систему. Имајући у виду динамику тандема, Путин никада неће бити непобитно подређен Медведеву. Али уколико би Путинов повратак у 2012. години представљао напор да се "рестартује" руски политички систем, он би имао прилику да задржавањем Медведева преобликује позицију премијера који онда више не би био прости "свакодневни" оператер руске власти, већ неко ко би био прави заменик.

Уколико би се то догодило, могли би да буду сачувани неки од добитака из последњих година. Не само то, уколико би Медведев постао моћан премијер, председничка комисија коју је основао са Обамом могла би бити трансформисана у тело којим копредседава премијер, чиме би Медведев постао главни саговорник Вашингтона.

Конвенционална памет нас је увек учила да би Путинов повратак у Кремљ представљао препреку Обаминој администрацији. Али уколико Медведев заврши као потврђен и властан заменик, то би онда могла бити одлучујућа светла страна читаве ствари.

Николас К. Гвоздев је сарадник-уредник у The National Interest и професор студија националне безбедности на U.S. Naval War College. Ставови изражени у чланку су у потпуности његови.

(Превод: НСПМ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер