Нова руска империја

(National Interest, 16.4.2012)

У свом последњем великом говору у Думи као премијер Русије, а пред преузимање положаја председника, Владимир Путин је зацртао "пет приоритета" свога трећег председавања. Пети од њих је: јачање и подстицај сарадње широм Евроазијског простора, што би ојачало глобални положај Русије, дајући јој водећу улогу у њеном напору за интеграцију држава бившег СССР-а.

Говорећи прошле среде у Думи, Путин је казао: "Остварење заједничког економског простора, од времена пропасти Совјетског Савеза, представља најважнији догађај у пост-совјетском пространству".

Русија је већ сада у царинској унији са Казахстаном и Белорусијом, и дуго је већ покушавала да укључи и Украјину у тај заједнички економски простор. Улаз Русије у Светску трговинску организацију може бити од помоћи за уклањање препрека које су лежале на путу учешћа Украјине у царинској унији. Томе треба додати и да су државе-чланице царинске уније, на најновијем самиту Евроазијске економске заједнице у Москви, прихватиле да – уз остале централноазијске државе које су чланови те Заједнице – заврше рад на предложеном уговору о Евроазијској унији до 2015. године.

Путин је имао, током свог деловања у времену док је био председник и премијер Русије, јасну "визију Евроазије" – видећи Русију као њену метрополу, као њен центар. Сада, како се бурно ширење евро-атлантских институција на исток приближава свом крају и како је пажња Кине усредсређена превасходно на југ и исток Азије, Москва осећа да има простор за почетак консолидовања једне нове Евроазије. Уместо да гледа на територију бившег Совјетског Савеза расечену – у суштини – на једну европску и једну азијску "сферу утицаја", Русија може сада да се поново појави као водећа глобална сила тиме што ће створити један нови блок држава који ће бити противтежа Европској унији на западу и делу Азије под руководством Кине на истоку.

Васкрсли СССР?

Такве аспирације увек су изазивале забринутост. Да ли то Путин, који је пластично описао колапс СССР-а као геополитичку катастрофу, покушава да поново скрпи СССР? Сâм Путин је у свом говору у Думи прогласио да је "постсовјетски период" окончан. Ако се узме у обзир све већи пораст захтева све немирније средње класе Русије, Путин очигледно нема жеље да поново расипа ресурсе покушавајући да оформи и држи на окупу јединствену, сједињену државу; нема неког интересовања да се плаћа за школовање и трошкове здравства оних из Централне Азије или са Кавказа.

Ипак, Путин би волео да види обнову многих старих совјетских веза (као и оних из ере Руске империје) између Русије и суседа – као што су трговина и промет радне снаге. То би одржавало Москву као економски центар тог пространства, што би по њу било повољније него да централна Азија буде тесно везана са јужном Азијом, или да западни делови бившег СССР-а буду још дубље увучени у европску орбиту. Регионални економски систем под вођством Русије би одржао рубљу као регионалну монету и руски језик као де факто пословни језик тог региона, а и омогућио би повећану хоризонталну и вертикалну интеграцију – нарочито ону између руских, казахстанских и украјинских фирми.

Стварање таквих економских повезаности ствара и политичке везе, што би смањило вероватноћу да се суседи Русије прикључе блоковима или групацијама које искључују Русију. Процењујући такве политичке могућности, Азамат Сеимов[1] истиче:

Остварење идеје Евроазијске уније је срж Путиновог стратешког плана за обједињавање напора за јачање положаја Русије у геополитичком надметању са САД, ЕУ и Кином... Одређивање 2015. године за крајњи рок за формирање Евроазијске уније вероватно стоји у вези с тим што је Москва убеђена да ће до тада САД поново усредсредити своју пажњу на Евроазију – јер ће Вашингтон до тада бити ослобођен уплетености у Ирак и знатно ће смањити своје снаге у Авганистану, а до тада ће проћи и талас "обојених револуција" у арапском свету. Према томе – од 2015. Вашингтон ће имати на располагању, како војне тако и дипломатске, изворе за окретање пажње на регион Евроазије. Поред тога, до тада ће САД имати и на располагању своје балистичке ракетне одбрамбене базе спремне у Централној Европи.            

Дакле, изгледа да је Путин заинтересован да свет суочи са готовом чињеницом (fait accompli): док је ЕУ обузета сопственим економским мукама, док су САД заглављене на Блиском Истоку и док је Кина усредсређена на сопствену економску транзицију – он иде на покретање Евроазијске уније.

Евроскептицизам

Тај процес ипак није баш сасвим аутоматски. Многе евроазијске државе желе тешње економске везе са Русијом и биле би заинтересоване за користи које је Русија спремна да понуди – између осталог за јефтину енергију и за могућност "извоза" сопствених вишкова радне снаге у Русију (како у циљу смањивања унутрашњих друштвених тензија, тако и због сталног дотока средстава од њихових зарада). Међутим, суседи Русије нису заинтересовани да дигну руке од свог суверенитета.

Председник Белорусије, Александар Лукашенко, може и даље да зависи од Русије, али то му није смањило одлучност да инсистира на формирању структура за одлучивање у оквиру предложене Евроазијске уније које би чврсто стајале иза националног суверенитета. Како он, тако и остали оклевајући лидери Евроазије имају за то доста муниције коју им пружају евроскептици из комшијске ЕУ. На прошлом самиту Лукашенко је изразио противљење било каквом одлучивању на нивоу Уније које би било наметнуто државама-чланицама; он инсистира да свака одлука Евроазијске уније мора бити ратификована од стране националних парламената, као и да националне владе сачувају могућност да своју државу изузму из примене [неких] одлука Уније.

Ову Лукашенкову верзију "евроазскептицизма" прећутно подржавају и други регионални лидери. Они могу бити спремни да дају неке уступке Русији, али не и да се одрекну своје тешко стечене независности. Са своје стране Русија, пак, не жели да постане евроазијски еквивалент Немачке – да буде нека врста регионалне чековне књижице која финансијски гарантује интеграционе процесе и сама плаћа рачуне мањих држава.

Путин је сада обавио лакши део плана: дао је сигнал да намерава да створи Евроазијску унију. Међутим, довођење те воћке до сазревања може бити много већи изазов него што је Путин очекивао.

Аутор је шеф редакције часописа "The National Interest" и професор за националну безбедност Морнаричког ратног колеџа САД

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис