Da li Siriji preti libijski scenario?

Američka državna sekretarka Hilari Klinton svojevremeno je prilikom posete Tripoliju rekla da SAD žele da Moamer Gadafi bude ubijen ili uhvaćen. Gadafi je mučki ubijen a Libija se gotovo raspala na istočni i zapadni deo sa različitim milicijama i plemenskim frakcijama koje se bore protiv nove vlasti. Izbori koji su sprovedeni u Libiji nisu mogli da proteknu bez nereda i nasilja.[1]

Da li isti scenario preti i Siriji? U Damasku su se 16. jula vodile najžešće borbe od izbijanja sukoba regularne sirijske armije sa pobunjeničkom tzv. Slobodnom sirijskom armijom pre 16 meseci. Nesporna je činjenica da pomenutu Slobodnu sirijsku armiju čine brojne jedinice koje su direktno ili indirektno povezane sa navodno najvećim američkim neprijateljem Al-Kaidom, zatim brojni strani plaćenici uglavnom sa Zapada, Turske i Izraela, kao i komandosi i instruktori iz navedenih zemalja.

Amerika u međunarodnim odnosima ispoljava licemerje i dvoličnost koje su bez presedana. Primarni cilj SAD, usled čega su one i počele rat u Iraku i Avganistanu, jeste uništenje Al-Kaide i navodna borba protiv terorizma, međutim, SAD upravo podstiču i omogućavaju terorističke akcije tzv. Slobodne sirijske armije u Siriji kako bi stradao što veći broj civila. Angažovanje boraca Al-Kaide dovodi u pitanje proklamovano neprijateljstvo između SAD i najpoznatije terorističke organizacije na svetu. Očigledno je da postoje delovi sveta gde se interesi Vašingtona i Al-Kaide potpuno poklapaju. Američke premise na kojima počiva navodna borba protiv terorizma sasvim su jasne: angažovanje vojnih jedinica i direktno sukobljavanje sa terorističkim snagama kao npr. u Avganistanu, ali vidimo da je američka politika veoma varljiva.

Sjedinjene Države su navodni svetski lider borbe protiv terorizma, međutim, tamo gde njenim interesima upravo odgovara bujanje terorizma, one oružjem, instruktorima i oslanjanjem na Al-Kaidu, navodno američkim neprijateljem broj jedan, izvršavaju terorističke akcije u kojima strada ogroman broj sirijskih civila. Nedužni građani koji su ubijeni u Siriji nisu stradali od sirijske vojske, to je besmisleno! Oni su stradali od ubačenih terorista plaćenika i komandosa iz brojnih zemalja. Slobodna sirijska armija čini pešadiju na terenu koja ubija civile kako bi se isprovocirala vojna intervencija NATO pakta. To je nesumnjivo od samog početka borbi u Siriji bio plan SAD i Izraela kojima je vlada Bašara al-Asada, koja blisko sarađuje sa Rusijom, Kinom i Iranom, veliki trn u oku.  

Osim toga, kao što brojni analitičari navode Damask predstavlja predstražu koja je od ogromne važnosti za Islamsku Republiku. Iran preko Sirije i Libana može svoj uticaj proširiti sve do istočnog Mediterana i time ozbiljno zapretiti interesima Izraela. Sirija osim toga jeste jedini čvrst saveznik Ruske Federacije u islamskom svetu i takođe predstavlja određenu vrstu predstraže Moskvi.

Ipak, ono što je gotovo sigurno to je da se libijski scenario neće i ne može ponoviti i u Siriji usled strateške važnosti koja Sirija ima za Rusiju. Pekingu takođe ne odgovara preterano agresivno širenje NATO pakta i SAD i zato čvrsto podržava Rusiju u odluci da podrži mirovno rešenje u Siriji koje ne uključuje obavezno svrgavanje Bašara al-Asada s vlasti.

NATO i SAD se ne mogu osloniti na spoljnu vojnu intervenciju koja bi pre svega bila sprovedena iz vazduha i koju bi sprovele hipotetičke koalicione snage SAD, NATO, Izraela, najverovatnije Turske i arapskih zemalja koje predstavljaju važnog američkog saveznika kao što su Saudijska Arabija ili Katar. Međutim, kao što ćemo kasnije videti usled snage sirijske protivvazdušne odbrane koja je dobila neke od najnovijih ruskih sistema PVO i zbog samog stava Ruske Federacije teško je da će doći i do spoljašnje vojne intervencije koju toliko priželjkuju jastrebovi u američkoj administraciji i u Tel Avivu.

Šta onda preostaje Zapadu i Izraelu kao alternativa? Ono što kao opcija preostaje je da nastavi sa podržavanjem terorizma jer Zapad neće sigurno tako lako priznati poraz. Između ostalog delegacija sirijskih pobunjenika je boravila u Prištini kako bi se obučila u taktici partizanskog ratovanja što je veoma dobro dokumentovano.[2],[3] Ali Vašington i Tel Aviv u Siriji već vode izgubljenu bitku, jer sasvim sigurno teroristi koji predstavljaju pešadiju Zapada ne mogu bez vazdušne podrške da svrgnu Bašara al-Asada. Vašingtonu je očajnički potrebna jedna izlazna strategija iz Sirije slično kao i iz Avganistana ali sasvim sigurno je da će se borbe i dalje nastaviti sa besmislenim stradanjem nedužnog sirijskog naroda. Zapad je potrošio sve karte kada je u pitanju Bašarovo svrgavanje a pošto se libijski scenario sigurno neće ponoviti, jer Zapad i NATO ne mogu vojno da intervenišu, sve su veći izgledi da će Bašar al-Asad opstati na vlasti i da će Rusija, Kina i Iran ostvariti svoje vitalne nacionalne interese.

Dakle, uprkos tome što pobunjenicima i teroristima koji čine tzv. Slobodnu sirijsku armiju neprestano stiže oružje i pojačanje, oni sami nisu u stanju da svrgnu Bašara ili poraze sirijsku armiju ali isto tako Zapad nikada ne priznaje poraz i sada se postavlja pitanje izlazne strategije kao što smo gore pomenuli. Nažalost, krvoproliće će se sigurno nastaviti jer Zapad “puca iz svih oružja” ali usled čvrstog stava Rusije, Kine kao i Irana koji takođe raspolaže respektabilnim snagama čini se da je nasilno svrgavanje Bašara al-Asada opcija koja će ostati nedosanjani stav Klintonove i američke administracije. Sergej Lavrov je u više navrata izjavio kako Rusija neće prestati da isporučuje raketne sisteme Damasku i to je veoma indikativno što znači da je jedina opcija koja je ostala Zapadu teroristička aktivnost, ali to ne može da traje u nedogled. Na kraju će se pronaći kompromisno rešenje ali za sada nema uslova koji bi omogućili demokratsko izvođenje izbora. Višestranački parlamentarni izbori su održani u Siriji, ali uz bojkot opozicije koja je tvrdila da su izbori navodno samo cinični pokušaj da Baat partija na čijem čelu je Bašar al-Asad ostane na vlasti. Prethodno je na referendumu koji je raspisao Bašar al-Asad ogromna većina ljudi glasala za uvođenje višestranačkog sistema. Osim toga, diplomatsko rešenje u Siriji je jedino moguće postići uz pomoć i posredovanje ruske strane, čija se uloga u mirovnom procesu nikako ne sme zanemariti. Naprotiv, ona je od ključne važnosti.

Sirijska armija kao snažan faktor odvraćanja

Sirijska armija raspolaže sa respektabilnim protivavionskim raketnim i artiljerijskim sistemima ruske proizvodnje od kojih se ističu “Buk M1”, “Panzir S1” i “Tunguska”.[4]

Sirijska armija predstavlja snažan faktor odvraćanja od spoljne intervencije.[5],[6]. Ona se mora uzeti kao nezaobilazni činilac sukoba u Siriji. Do sada ona je pokazala potrebnu odlučnost u borbi protiv terorizma kao i kohezivnost za razliku od umnogome slabije libijske armije čije su čitave jedinice prelazile pobunjenicima. Ključno je da Ruska Federacija ne poštuje embargo na izvoz oružja Siriji koga su nametnule zapadne zemlje. Naprotiv, Rusija je obećala nove sisteme protivvazdušne odbrane vladi predsednika Bašara al-Asada, navodi se u saopštenju agencije AFP. Zvaničnici Ruske Federacije su objavili ovu odluku samo dan nakon što je velika pomorska flota upućena u regiju. Vjačeslav DŽirkaln, zamenik direktora Ruske federalne službe za vojnu i tehničku kooperaciju, za ruske medije izjavio je sledeće: “Rusija ima obaveze prema Siriji vezano uz stare ugovore – ugovore koji su potpisani 2008 i kasnije nadopunjeni s novima koji sadrže protivvazdušne sisteme. Ugovori se poštuju i poštovaće se, ali, trenutno ne potpisujemo nove ugovore. Trenutno dostavljamo oružje i tehnologiju koja je namenjena isključivo odbrani. To se pre svega odnosi na protivvazdušne sisteme i neke rezervne delove.”[7]

“Buk M1” poseduje sledeće taktičko-tehničke karakteristike :

Maksimalna visina otkrivanja cilja iznosi 25 km. Daljina otkrivanja cilja zavisi od visine na kojoj cilj leti i iznosi od 35 do 100 km. Vreme prevođenja iz marševskog u borbeni poredak iznosi svega 5 min.[8]

Sistem “Pancir S1”[9] ima savremeni trodimenzionalni radar koji mu omogućava otkrivanje ciljeva na daljinama do 50 km. U svom arsenalu sistem poseduje rakete koje imaju horizontalni domet od 1000 do 12 000 metara a vertikalni domet je od čak 5 metara do 6 000 metara. Osim toga, sistem takođe poseduje i dva dvocevna topa kalibra 30 mm za gađanje ciljeva na bliskom odstojanju od 2.5 do 3 km. po visini a horizontalno po daljini do 4 000 m. Sistem “Pancir” ima dvanaest lansera za 12 raketa zemlja vazduh.

Sirijske jedinice protivvazdušne odbrane takođe poseduju i ruski samohodni artiljerijsko-raketni sistem trupne protivvazdušne odbrane 2S6 “Tunguska”. Naoružanje vozila smešteno je u okretnu kupolu 2A40M. Sastoji se od dva dvocevna automatska topa 2A38M kalibra 30 mm i osam lansera protivavionskih raketa 9M311. Topovi 2A38M se koriste za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru na daljinama od 200 do 4000 m i na visinama od 0 do 3000 m, kao i ciljeva na zemlji udaljenih do 2000 m. Raketni sistem 9M311 (NATO oznaka SA-19 GRISON) namenjen je za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru udaljenih 2500 do 8000 m, na visinama od 15 do 3500 m, koji lete brzinom do 500 m/s. Raketa se na cilj navodi poluautomatski. Verovatnoća uništenja cilja raketnim naoružanjem je 65%.

Tunguska je opremljena izuzetno složenim i efikasnim sistemom za upravljanje vatrom čija je osnova radarski kopleks 1RL-44M (NATO oznaka HOT SHOT). Sistem 1RL-44M se sastoji od osmatračkog radara, nišanskog radara i IFF podsistema 1RL-138. Što se tiče vazduhoplovne komponente Sirija poseduje avione “Mig-23”. “Mig-29”, “Mig-21” i “Mig-25”, koji predstavljaju okosnicu njenih vazduhoplovnih snaga.[10] Oni su inferiorniji od ratnog vazduhoplovstva Izraela, međutim, spekuliše se da je Sirija naručila od Rusije avione “Mig-31“.[11],[12] Rusija je navodno dogovorila isporuku najmanje osam „Mig-31“ Siriji ali je po nekim izveštajima odustala od isporuke usled snažnog pritiska Izraela jer bi to poremetilo balans snaga u regionu.[13]

Međutim, ukoliko Sirija zaista poseduje “Mig-31“ onda ona ima veoma moćno oružje jer avion pomenutog tipa poseduje radar dometa preko 300 km, zatim rakete velikog dometa i istovremeno može da gađa više ciljeva u vazdušnom prostoru. Takođe on poseduje mogućnost dugog ostajanja u vazduhu i preimućstvo u odnosu na glavni izraelski presretač, avion američke proizvodnje “F-15“.

Rusija je Siriji takođe isporučila defanzivni sistem obala more „Bastion K-300P” koji predstavlja  jedan od najmodernijih sistema za odbranu priobalja i gađanje neprijateljskih brodova. Isporuka ovog sistema bila je dogovorena još 2007. Ovaj sistem je opremljen supersoničnim krstarećim raketama tipa “Jahutsk K-310”.[14],[15]  

Zaključak

SAD, NATO pakt i Izrael ne mogu i neće preduzeti bilo kakvu otvorenu vojnu akciju protiv Sirije jer bi takva akcija saveznike skupo koštala a osim toga Ruska Federacija se jasno izjasnila protiv bilo kakve vojne intervencije. Takođe nije jasno kako će Iran reagovati u slučaju napada na Siriju što bi moglo da dovede do toga da se plamen rata proširi na čitav Srednji istok a možda i šire. Dakle Libijski scenario se definitivno neće ponoviti u Siriji i zbog čvrstog diplomatskog stava Rusije i Kine. Ali je rat u Siriji još jednom pokazao dvoličnost Amerike i njenih saveznika koji se ne libe od ubijanja nedužnih civila samo da bi isprovocirali eventualnu vojnu akciju. Kao što smo rekli jedino moguće rešenje može i mora biti diplomatske prirode uz aktivno učešće Ruske Federacije. Međutim, teško je govoriti o prestanku sukoba i mogućem mirovnom rešenju kada se svakodnevno odvijaju terorističke akcije koje su usmerene pre svega protiv sirijskog naroda. Na Zapadu je da shvati da Sirija nije Libija i da se isti scenario ne može još jednom ponoviti i da na osnovu toga prestane sa terorističkim napadima na sirijsku armiju i njene građane.