„Добросуседске“ претензије Бугарске

Осим Србије, и Македонија већ неколико година уназад гута горке пилуле у јаловим покушајима да добије датум за почетак преговора о прикључењу Европској унији. Ово је четврта година заредом како се почетак преговора са Македонијом одлаже, а поред Грчке, јужни сусед је на ишао на још једну тешку препреку, у виду захтева Бугарске. 

Софија, која је прва признала Македонију под њеним уставним именом, у новембру се придружила Атини у блокирању почетка македонских преговора са ЕУ, упркос позитивној препоруци Европске комисије, и оптужила Скопље за „крађу дела бугарске историје и идеологију мржње“. У Софији сматрају да влада у Скопљу, ако жели да добије њихово одобрење, мора да почне да примењује „европски приступ суседима“ и прекине са антибугарском кампањом и манипулацијом историјским чињеницама. У Софији сматрају да у последњим годинама билатерални односи суседа нису на жељеном нивоу, а изражено је незадовољство „антибугарским деловањима и реториком у Македонији“, као и "дискриминацијом грађана који су задржали бугарску самосвест“.

Бугарска је такође незадовољна чињеницом да „покушаји бугарске стране за обележавање богатог културно-историјског наслеђа не наилазе на подршку у Скопљу“, а пошто је Европска комисија поручила да разуме ставове Бугарске, Македонија ће тако поред Атине, морати да задовољи и Софију, што неће бити нимало једноставно, јер је бугарска подршка условљена са три конкретна услова. Први је потписивања споразума о добросуседским односима и сарадњи, други је „изградња неопходне инфраструктуре за снажнију сарадњу“ и формирање заједничких радних група за побољшање односа у кључним областима, а трећи је формирање савета на високом нивоу у форми годишњих међувладиних сусрета.

Споља гледано, Македонија има релативно добре односе са Бугарском, али они обухватају нека од најважнијих питања македонске државности. Мада је Софија спремна да прихвати постојање македонске државе, то не значи да прихвата и постојање засебне нације са сопственим језиком. Због тога многи аспекти званичне политике у Бугарској почивају на претпоставци да модерна Македонија није ништа више од случајно одвојеног дела матичне земље, док многи у Бугарској такође верују да су Македонци у дубини свог бића и даље Бугари.

Бугарска жели да успостави односе са Македонијом сличне односима између Немачке и Аустрије, а у односу на Македонију, којој се темељи тресу по ударима албанског сепаратизма, Бугарска је, без обзира на своје тешкоће, као чланица ЕУ у великој предности, и у ситуацији да бар Македонији, а ускоро нажалост и Србији, намеће своје услове, и прошири свој утицај, у смеру тежње бугарског премијера Бојка Борисовог да удахне нови живот Бизмарковој реченици да су Бугари „Пруси Балкана“. Та политика између осталог тежи окупљању свих Бугара у регону, а Софија у том циљу веома дарежљиво дели држављанство и друге привилегије не само етничким Бугарима, већ и свим заинтересованим са простора на којима је Бугарска пре балканских ратова имала територијалне претензије.

До сада је тако у Србији око 2000 грађана узело бугарско држављанство, па чак и око 1500 Горанаца са Косова, а највише нових држављана Бугарска је стекла у Макодонији. Бугарска настоји и да привуче све већи број студената из Македоније, који ако се изјасне као етнички Бугари, добијају велике повластице, чиме се успешно креира утицајан лоби међу будућим македонским интелектуалцима. Ипак, бугарска асимилаторска политика не пролази без отпора и реакција из Македоније, где неки политичари и медији тврде да Бугарска има тајне планове "бугаризације" и коначно "поновног уједињења", као и да злоупотребљава историју да би оправдала своју политику асимилација македонске нације.

Отпори бугаризацији Македоније су до сада били довољно успешни да су очигледно натерали Бугарску на уцене и условљавања, и наметање услова Скопљу који ће тешко бити испуњени без озбиљног угрожавања идентитета који је изграђен на простору Макодоније у последњих 70 година. Бугарска у једној мери злоупотребљава свој статус чланице ЕУ у сврху асимилације других националности и испуњења националних циљева из 19. века. Иако је у Европској унији, бугарска политичка елита очигледно не одустаје од својих дугорочних, или како би у код нас у Србији рекли, „анахроних“ националних пројеката.