Ekonomski uspon globalne periferije - Rest versus West

Julski samit Rusija-Afrika u Sankt Peterburgu ruski komentatori posmatraju kao značajan događaj u moskovskom spoljnopolitičkom konceptu i praksi. Očekivano, zapadni analitičari istu konferenciju vide kao fijasko ruskog predsednika usled relativno malog odziva predsednika i premijera država „crnog kontinenta“. U svakom slučaju, samit u gradu na Nevi, koji je osnovao Petar Veliki početkom 18. veka kao „prozor u Evropu“, a u 2023. u istu svrhu služi za Afriku, svedoči o drastičnoj promeni pogleda na svet jedne od velikih svetskih sila i repozicioniranje iste prema rastućoj svetskoj ne-zapadnoj većini. Ne samo Moskva sve više vidi Afriku, zajedno sa Azijom i Latinskom Amerikom, kao deo rastućeg pokreta za promenu svetskog poretka dominiranog Zapadom, novim koji bi bio izgrađen oko više centara moći.

Koliko su ostale velike nezapadne sile spremne za da idu u izazivanju dva veka duge hegemonije zapadnih sila videće se i na avgustovskom redovnom godišnjem okupljanju lidera BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) u Johanezburgu

Koliko su ostale velike nezapadne sile spremne za da idu u izazivanju dva veka duge hegemonije zapadnih sila videće se i na avgustovskom redovnom godišnjem okupljanju lidera BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) u Johanezburgu. Očekivanja su velika (na šta ukazuje i želja 20 država da se pridruže ovoj grupi), budući da mnoge zemlje Trećeg sveta gledaju na BRIKS kao na grupaciju koja bi mogla da umanji dominantan i za njih nepoželjan uticaj Zapada u globalnom upravljanju.

Iako je glavni zadatak BRIKS-a „jačanje međusobne povezanosti“, što implicira da je grupa posvećena internim potrebama članica, akumulirani potencijal za kooperaciju mogao bi da se iskoristiti za izgradnju nove globalne upravljačke arhitekture. U tome bi od pomoći mogla biti i pojava neke vrste nove nesvrstanosti na Globalnom jugu, uprkos velikoj heterogenosti zemalja Trećeg sveta. Međutim, ona u važnim aspektima nije ista kao njena prethodna verzija – Pokret nesvrstanih – mnogo je manje institucionalizovana, manje je ideologizovana i više zasnovana na nacionalnim interesima. U tom kontekstu indikativno je odbijanje većine država tzv. Globalnog juga da podrže SAD u sankcionisanju Moskve.

Ekonomski uspon globalne periferije

Ekonomije globalne periferije decenijama brzo rastu. Relevantne projekcije ukazuju da će ove godine među 10 najbrže rastućih ekonomija sedam biti u Africi, te da će šest od 10 zemalja sa najsporijim ili negativnim stopama rasta biti u Evropi.    

DŽon Rapli i Piter Heder u knjizi: Zašto carstva prodaju: Rim, Amerika i budućnost Zapada, slično stavovima istoričara Pola Kenedija izrečenim pre tri i po decenije (u famoznoj monografiji: Uspon i pad velikih sila), tvrde da je sklonost ka opadanju praktično ugrađena u imperijalni ekonomski sistem.

Naime, tokom svog uspona imperije organizuju eksploataciju svojih kolonijala da bi se same obogatile, ali pritom nehotice razvijaju te iste ekonomije, što periferiji na kraju omogućava da ugrozi imperijalnu dominaciju. U fazi uzdizanja carstva, radna snaga se seli iz svog prvobitnog jezgra da bi eksploatisala kapital novih teritorija unetih u imperijalni sistem (zemlja, prirodni resursi, robovi). Potom stanovništvo periferije počinje da se kreće ka carstvu, privučeno rastućim zalihama kapitala. Kada se populacija, usled ogromnog nataliteta, nagomila na periferiji imperijalnog sistema, njena brojnost obezbeđuje ekonomsku i demografsku osnovu za novonastale države. Tokom vremena, nekadašnje provincije se prilagođavaju i preuzimaju tehnologije od imperije, da bi polako krenule u proces ekonomske konvergencije, dostižući višestruko više stope privrednog rasta od nekadašnjeg hegemona.

Kako tvrde autori, upravo se u ovoj fazi nalazi Zapad danas. Naime, promene u proizvodnim, transportnim i komunikacionim tehnologijama, u obrascima potrošnje i na finansijskim tržištima, omogućile su diversifikaciju lanaca snabdevanja i outsourcing mnogih ekonomskih aktivnosti (što znači masovno prebacivanje kapitala, odnosno proizvodnje na Globalni jug, gde su prinosi na investicije višestruko viši nego u zrelim ekonomijama zapadnog sveta). Kako prihodi rastu u jednoj zemlji u razvoju, ona se takođe pridružuje prebacivanju resursa u manje razvijene regione (kineski proizvođači prebacuju deo proizvodnje u jugoistočnu Aziju), što ubrzava ekonomski rast celokupnog Globalnog juga.

Kako prihodi rastu u jednoj zemlji u razvoju, ona se takođe pridružuje prebacivanju resursa u manje razvijene regione (kineski proizvođači prebacuju deo proizvodnje u jugoistočnu Aziju), što ubrzava ekonomski rast celokupnog Globalnog juga

Dugogodišnji glavni ekonomista Fajnenšel tajmsa, Martin Volf, takođe vidi opadanje enormne moći Zapada, ali on taj proces vidi kao povratak u normalu. Po Volfu, iako se težište svetske ekonomije pomera na Istok, za razliku od Zapada neće postojati kolektivna azijska „volja“, što implicira odsustvo bitnijih geopolitičkih implikacija tog trenda. Podaci iz čuvene baze Angusa Madisona ukazuju da je 1820. godine BDP po kupovnoj moći stanovništva zapadne Evrope bio tek dva puta viši od onog u istočnoj Aziji, da bi do 1950. razlika u dohocima bila čak 6,5 puta. Međutim, 2018. imali smo samo 2,4 puta veći dohodak per capita u zapadnoj Evropi i tendencija umanjivanja razlike je nastavljena i u periodu 2018-23, sa sličnim očekivanjima za naredne decenije.

Martin Volf

Uspon ekonomija koje nisu uključene u geopolitički Zapad je već dugo nešto što i podaci prozapadnih institucija, poput MMF-a, jasno pokazuju. Kineski BDP odavno je premašio američki posmatrajući paritet kupovne moći, dok će se i po tržišnim kursevima to desiti oko 2030. I Indija će prestići američki BDP-u do 2050. Posledično, udeo svih zemalja sa visokim dohotkom u globalnoj proizvodnji (po kupovnoj moći) pao je sa 57% na 41% između 2000. i 2023.

Inače, od početka Industrijske revolucije svaki primer ekonomskog napretka povezan je sa ulaganjima u ljudski kapital i većim učešćem žena u radnoj snazi. I nakon što je postala tržišno orijentisana, Kina je impresivno ulagala u podizanje obrazovnih i zdravstvenih standarde na nivoe neophodne za međunarodno konkurentnu radnu snagu

Prethodna dinamika prvobitno je bila uslovljena Industrijskom revolucijom, koja je omogućila zemljama zapadne Evrope (i kasnije SAD) komercijalizaciju rastućeg broja patenata, neretko u oružane svrhe, što je istim državama, pored ekonomskog, dalo i preko potrebnu vojnu premoć kojom su kolonizovale veći deo sveta. Ono što se desilo od polovine 20. veka su drastično rastuće investicije „ostatka sveta“ u obrazovanje i infrastrukturu, koje su odigrale važnu ulogu u brzom rastu produktivnosti brojnih ekonomija u razvoju, te posledično dovele do ponovnog balansiranja globalne proizvodnje i prihoda. S obzirom da je ljudski kapital, zajedno sa upravljanjem, od suštinskog značaja za prevođenje tehnološkog napretka u rast produktivnosti, jasno je da mnogoljudna Azija danas glavni izazivač zemljama Zapada (posebno je važno da Kina i Indija imaju višestruko veći broj diplomaca od SAD, EU, Britanije, Kanade, Japana u tzv. STEM oblastima: nauka, tehnologija, inženjering i matematika).

Inače, od početka Industrijske revolucije svaki primer ekonomskog napretka povezan je sa ulaganjima u ljudski kapital i većim učešćem žena u radnoj snazi. I nakon što je postala tržišno orijentisana, Kina je impresivno ulagala u podizanje obrazovnih i zdravstvenih standarde na nivoe neophodne za međunarodno konkurentnu radnu snagu. Po Indeksu ljudskog kapitala Svetske banke – koji meri rezultate obrazovanja i zdravlja zemalja na skali od 0 do 1 – Kina je sa 0,65 u 2020. bila na sličnom nivou kao i po BDP-u per capita mnogo bogatije zemlje (poput Čilea i Slovačke) i daleko bolje pozicionirana nego npr. Indija (koja je sa indeksom od 0,49 bila čak ispod Kenije). Zajedno, superiorni ljudski kapital i veća rodna ravnopravnost omogućili su snažan rast ukupne faktorske produktivnosti, najsveobuhvatnije mere efikasnosti korišćenja resursa.

Ceremonija dodele diploma studentima osnovnih i master studija u Pekingu, juna 2023.

Indija je daleke 1953, kada je kao i severoistočni sused krenula ka intenzivnoj modernizaciji, bila na sličnom nivou produktivnosti sa Kinom, dok je danas razlika u istoj metrici dvostruka. Na to posredno ukazuje i podatak da je čak 45% indijskih radnika i dalje u visoko neproduktivnom poljoprivrednom sektoru, dok je sused severno od Himalaja već dominantna sila na globalnom tržištu automobila, posebno električnih vozila. Dodatno, za razliku od indijskih, kineski naučnici su napravili značajan napredak u povećanju kvantiteta i kvaliteta svojih istraživanja, posebno u oblastima kao što su hemija ili inženjering, dok bi uskoro mogli da preuzmu vođstvo i u oblasti kritično važne veštačke inteligencije. 

Kina kao prirodni lider Globalnog juga? 

Potencijal Kine za transformaciju svetskog poretka razlog je zašto se zemlja suočila sa nekom vrstom tehnološkog rata, koji je intenziviran od oktobra 2022. sa proširenjem embarga na izvoz visokih tehnologija u tu zemlju od strane Vašingtona i „saveznika“

Koliko god pokušavali da prikažemo ekonomski uspon globalne periferije, i posebno transformisanje istog u geopolitičku realnost kroz stavljanje u komparaciju Zapada sa ostatkom sveta, ključni faktor ove nove dinamike i izvesno akter bez koga slične ali sporije promene ne bi imale bitniji uticaj na globalnu upravljačku arhitekturu, jeste Peking. Nije samo Kina ta čija veličina ekonomije dominantno utiče na rast udela „ostatka“ na uštrb Zapada, ona je i ta koja finansira (pored ostalog, preko svoje 900 milijardi dolara vredne inicijative „Pojas i put“) infrastrukturne projekte u zemljama u razvoju i najveći je strani investitor i izvoznik napredne tehnologije u iste države.

Dodatno, Peking kreditira razvojne potrebe siromašnih država u daleko većoj meri nego međunarodne finansijske institucije i zapadne zemlje, i istovremeno borbom za svoje interese, odnosno za proporcionalnu zastupljenost u međunarodnim institucijama, podržava promociju kadrova iz država Afrike ili Latinske Amerike. Potencijal Kine za transformaciju svetskog poretka razlog je zašto se zemlja suočila sa nekom vrstom tehnološkog rata, koji je intenziviran od oktobra 2022. sa proširenjem embarga na izvoz visokih tehnologija u tu zemlju od strane Vašingtona i „saveznika“.

Kineski predsednik Si Đinping

Anticipirajući ovakve mere industrijalizovanih zemalja, Peking pokušava već duži niz godina da razvije novu strategiju razvoja. Tzv. „dualna cirkulacija“ je pristup koji podrazumeva da će zemlja i dalje biti prisutna na svetskim tržištima i u globalnim lancima snabdevanja, ali i da će se sve više oslanjati na domaća tržišta (a ne izvoz) za pokretanje ekonomskog rasta. Iako je jasan plan Pekinga da u slučaju pogoršanja odnosa sa SAD i EU brzo pokrene ili poveća proizvodnju kritične robe, isključivanje Kine iz globalnih lanaca snabdevanja je nemoguće bez plaćanja visoke cene, i to važi kako za Peking tako i za Zapad.

Koliko je veliki ekonomsko-tehnološki značaj Kine ukazuje i podatak da je ta zemlja između 2017. i 2020. bila među tri najveća svetska izvoznika (po obimu) u tri petine od 4000 kategorija intermedijarnih proizvoda kojima se trguje na globalnom nivou (čak petina ukupne globalne trgovine intermedijarnim proizvodima dolazi iz Kine)

Koliko je veliki ekonomsko-tehnološki značaj Kine ukazuje i podatak da je ta zemlja između 2017. i 2020. bila među tri najveća svetska izvoznika (po obimu) u tri petine od 4000 kategorija intermedijarnih proizvoda kojima se trguje na globalnom nivou (čak petina ukupne globalne trgovine intermedijarnim proizvodima dolazi iz Kine). Frapantno je da ako bi kineski izvoz poluproizvoda opao za dva procentna poena, ukupan globalni izvoz bi se smanjio za približno 50 milijardi dolara, a najteže bi bili pogođeni Evropa, SAD, Japan, Južna Koreja i Tajvan.

Uprkos ovome, potezi Vašingtona (i u manjoj meri Brisela) ukazuju na njegovu posvećenost ometanju kineskog ekonomskog i tehnološkog razvoja, čak i po cenu američkih (i evropskih) komercijalnih interesa. Rezultat će u najboljem slučaju biti Pirova pobeda za SAD. Naime, iako Vašington može usporiti tehnološki napredak Pekinga, prekasno je da se on zaustavi. Naime, Kina već poseduje gigantski proizvodni sektor i jedina je zemlja koja proizvodi industrijsku robu na svim nivoima klasifikacije. To implicira da nikakve sankcije neće sprečiti Kinu da na kraju napravi i sopstvene visokotehnološke proizvode. U tom kontekstu, indikativne su najave o lansiranju domaće litografske mašine od 28 nanometara do kraja 2023, koja bi, iako inferiorna u odnosu na holandski ekvivalent, bila veliki proboj ka tehnološkoj samodovoljnosti Pekinga, budući da mogla da proizvodi naprednije forme poluprovodnika.

Poluprovodnici od silicijumskih pločica izloženi u Naučnom parku u okrugu Hsinču, Tajvan, 16. septembra 2022.

U svakom slučaju, uspon Kine, koja je u poslednje dve decenije transformisala svoju ekonomiju iz jeftine „svetske radionice“ u globalnog lidera i u nekim naprednim tehnologijama, izmenio je geopolitički pejzaž globalne politike. Usput, transformisana je i međunarodna diplomatija, jer je Peking postao primarni trgovinski i razvojni partner za zemlje širom Azije, Afrike i Latinske Amerike. Imajući u vidu sveobuhvatan program vojne modernizacije, ekonomska moć Pekinga već proizvodi značajne geopolitičke implikacije i čini se izvesnim da će rivalstvo sa Vašingtonom oblikovati tok međunarodne politike u preostalom delu 21. veka. 

Dupliranje institucija 

Peking je, nakon dobijanja „mesta za stolom“, sledio trostruku strategiju izvlačenja što više vrednosti iz globalnih organizacija, istovremeno čuvajući sopstveni suverenitet i gradeći paralelne institucije međunarodnim (pod kontrolom Vašingtona). Tako je BRIKS postao alternativa G7, Nova razvojna banka MMF-u, a Azijska infrastrukturna investiciona banka Svetskoj banci.

Kada se u jeku Globalne finansijske krize 2008. Zapad „probudio“, on je počeo da replicira prakse Kine, pored ostalog kroz formiranje QUAD-a (SAD, Australija, Indija i Japan) ili AUKUS-a (SAD, Australija i Britanija). Dodatno, Vašington je lansirao ideju o friendshoring-u, što se svodi na preusmeravanje investicija iz Kine u 'prijateljske zemlje'. Sprovodeći ove ideje, Bela kuća potkopava institucije koje je sama osmislila počevši od 1944, čineći ih manje kredibilnim za ostatak sveta.

Američki predsednik DŽo Bajden, australijski premijer Entoni Albaneze, japanski premijer Fumio Kišida i indijski premijer Narendra Modi na sastanku na margini samita G7 u Hirošimi, Japan, 20. maja 2023.

Međutim, realno smanjivanje deficita sa Kinom (dolarski iznosi koji su rekordni stvaraju pogrešnu sliku zbog nominalnog rasta BDP-a SAD i Kine), nije uspeh Vašingtona budući da se ukupna neravnoteža u robnoj trgovini povećava (te da je u 2022. dostigla novu rekordnu vrednost). To je naravno posledica konstantno niske stope štednje u SAD, kao i želje da se troši i investira, što po ekonomskim zakonitostima implicira konstantan uvoz kapitala

Ekonomske posledice antagonističke politike Vašingtona se već osećaju. Naime, uprkos tvrdnjama brojnih američkih ekonomista i zvaničnika da bi decoupling bio veoma štetan i da to nije cilj Vašingtona (već zaštita nacionalne bezbednosti), podaci sve jasnije ukazuju da je proces „razdvajanja“ dve najveće svetske ekonomije uveliko u toku. Naime, američko-kineska bilateralna trgovina u robama i uslugama kao udeo u BDP-u SAD iznosila je 3% 2022 godine, što je četiri petine vrednosti iz 2014, a pad je posebno intenzivan nakon 2018, što koincidira sa prvim sankcijama Bele kuće prema Pekingu.

Trend je jasan, kao i nastavak istog imajući u vidu poteze Bajdenove administracije. Međutim, realno smanjivanje deficita sa Kinom (dolarski iznosi koji su rekordni stvaraju pogrešnu sliku zbog nominalnog rasta BDP-a SAD i Kine), nije uspeh Vašingtona budući da se ukupna neravnoteža u robnoj trgovini povećava (te da je u 2022. dostigla novu rekordnu vrednost). To je naravno posledica konstantno niske stope štednje u SAD, kao i želje da se troši i investira, što po ekonomskim zakonitostima implicira konstantan uvoz kapitala.

Dakle, targetirane akcije protiv pojedinih država kao što je Kina (ili Rusija), ne mogu rešiti fundamentalne probleme američke ekonomije. U datom slučaju, trgovinski deficit će se samo „preseliti“, tj. ostvarivati sa drugim državama. Posledično, iako je kineski udeo u ukupnom trgovinskom deficitu Amerike opao sa 47% u 2018 na 32% u 2022, to je nadoknađeno rastom deficita SAD sa Kanadom, Meksikom, Indijom, Korejom, Tajvanom i Irskom (čiji je udeo u istom razdoblju porastao sa 24% na 36%). Dodatno, povećan uvoz ostvaren je sa zemljama koje su skuplji proizvođači istih roba, što znači da je protekcionizam Vašingtona u stvari porez na domaće potrošače i firme (slične negativne konsekvence nosi i smanjivanje oslanjanja na kineske lance snadbevanja). 

Kineska zastava na Njujorškoj berzi 2008.

Potreba za reformom globalnih institucija  

Katalizator nove geopolitičke dinamike je rat u Ukrajini, odnosno činjenica da je on razotkrio opadajući uticaj Vašingtona u ogromnom delu sveta, od Latinske Amerike do jugoistočne Azije i ostrva Pacifika. Uviđajući ovo, brojni analitičari, poput pomenutog Martina Volfa, smatraju da bi Zapad trebalo da se prilagodi stvarnosti i ponudi veći značaj zemljama u razvoju u multilaternim institucijama svetskog upravljanja. Dodatno, globalno upravljanje treba ponovo osmisliti za doba nesaradnje, budući da nužna kooperacija po globalnim pitanjima, kao što su klimatske promene, može biti kompatibilna sa sve izraženijom kompeticijom. U tom smislu, Zapad može da iskoristi svoju još uvek značajnu moć. Naime, iako su „unipolarni” moment SAD i ekonomska dominacija G7 istorija, G7 je i dalje najmoćniji i najkohezivniji ekonomski blok na svetu, a Vašington neka vrsta „svetske prestonice“.

Ipak, formiranje alternativne agende onoj koji personifikuje Zapad je lakše nego stvoriti načine za rešavanje bezbednosnih i problema globalnog razvoja. BRIKS-u je neophodan koherentan narativ za globalno upravljanje, podržan jasno artikulisanim vrednostima

Da bi sadašnji međunarodni poredak ostao relevantan, institucije koje ga čine moraće da se promene. Alternativno, uz odsustvo reformi međunarodnih institucija, potencijalne alternative – razvojne banke, grupacije poput BRIKS-a, nove svetske valute – izgledaju sve privlačnije većini zemalja Trećeg sveta. Ipak, formiranje alternativne agende onoj koji personifikuje Zapad je lakše nego stvoriti načine za rešavanje bezbednosnih i problema globalnog razvoja. BRIKS-u je neophodan koherentan narativ za globalno upravljanje, podržan jasno artikulisanim vrednostima.

Iako su alterglobalisti optimistični po pitanju mogućnosti suzbijanja hegemonije Zapada, i analitičari iz Vašingtona ili Londona uzimaju zdravo za gotovo da je „Ostatak“ toliko raznolik da neće moći da predstavlja homogen i konstantan izazov Vašingtonu i saveznicima u dominaciji svetskim poretkom.

Sastanak lidera BRIKS-a u Buenos Airesu 2018.

Čini se da je neka vrsta kompromisa optimalno rešenje za čovečanstvo. Zapad bi, iako stalno naglašava univerzalističku prirodu institucija globalnog upravljanja koje su formirane nakon Drugog svetskog rata, trebalo da umanji svoje ambicije, za početak tretirajući te organizacije manje kao izvore rešenja, a više kao mesta za razmenu informacija, olakšavanje upravljanja i rešavanja sukoba. Izvesno je da su svetu potrebni veći napori da ratove, poput onog u Ukrajini ili potencijalne poput onog koji je moguć oko Tajvana, okonča ili ih učini manje verovatnim.

Iako se slabljenje uloge Zapada već dešava na terenu, prilagođavanje na slabiju poziciju neće biti lako za centre moći na Zapadu

Jasno je da su očekivanja Globalnog juga od neke vrste zajednice revizionista – sila koje nisu postavili za cilj uništenje svetskog poretka, već nastoje da bolje zastupaju svoje interese u istom, optimistična, tj. prevelika. Ovo nije iznenađujuće budući da su zemlje u razvoju konstantno nezadovoljne zbog opterećujućih uslovljavanja koje su im nametane od institucija u kojima dominira Zapad, te da zapadne norme i vrednosti često vide kao nametnute i protiv sopstvenih interesa.

Ono što je za zapadne države neprijatna činjenica jeste da je veliki deo važnih svetskih dešavanja sada izvan institucija na koje one mogu da utiču. U Siriji, Mozambiku i DR Kongu, kao i u rivalstvu između Saudijske Arabije i Irana, nezapadne sile igraju vodeću ulogu kao posrednici. Iako se slabljenje uloge Zapada već dešava na terenu, prilagođavanje na slabiju poziciju neće biti lako za centre moći na Zapadu.

Sastanak ministara inostranih poslova zemalja BRIKS-a u Kejptaunu, 2. juna 2023.

Ako želi da sačuva još uvek domantantan uticaj na globalno upravljanje, Zapad će morati da nezapadnim zemljama, u kojima živi 87% svetske populacije, ponudi veću participaciju u donošenju odluka u međunarodnim institucijama

Istina, nekih pomaka ima; npr. zvaničnici u Beloj kući počinju da prepoznaju da su za održavanje dominacije i u smanjenom obimu ključne veze sa Globalnim jugom, regionom u kome živi većina čovečanstva (inače, u zapadnoj Evropi i Angloamerici živi samo desetina svetske populacije, dok sa uključivanjem novopridošlih članica EU, Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda (neki u ovaj klub dodaju i Singapur i Izrael) dolazimo do famozne zlatne milijarde – sintagme koju u poslednje vreme frekvento koriste zvaničnici Rusije kada opisuju „predatorsko“ ponašanje „kolektivnog Zapada“).

Jasno je da je ključan dogovor između SAD i Kine, koji bi pored ostalog, podrazumevao veću saradnju na glavnim izazovima našeg vremena – počevši od klimatskih promena – uz istovremeno smanjenje verovatnoće razornog sukoba. Dodatno, da bi se održala ekonomska dinamika usred geopolitičkih tenzija, pravila koja regulišu trgovinu i investicije privatnog sektora – uključujući sve „crvene linije“ nacionalne bezbednosti – moraju biti razjašnjena i poštovana (npr. jednostrani embargo ugrožava profitabilnost korporacija).

Ako želi da sačuva još uvek domantantan uticaj na globalno upravljanje, Zapad će morati da nezapadnim zemljama, u kojima živi 87% svetske populacije, ponudi veću participaciju u donošenju odluka u međunarodnim institucijama. Poredak za 21. vek bi izvesno trebalo da bude inkluzivniji. Već famozne, a nedavno izgovorene reči šefa indijske diplomatije Subramanjama DŽaišankara, da problemi Zapada više nisu problemi sveta, plastično ukazuju na novu realnost. 

(RTS)