среда, 21. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Економски успон глобалне периферије - Rest versus West
Савремени свет

Економски успон глобалне периферије - Rest versus West

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
среда, 09. август 2023.

Јулски самит Русија-Африка у Санкт Петербургу руски коментатори посматрају као значајан догађај у московском спољнополитичком концепту и пракси. Очекивано, западни аналитичари исту конференцију виде као фијаско руског председника услед релативно малог одзива председника и премијера држава „црног континента“. У сваком случају, самит у граду на Неви, који је основао Петар Велики почетком 18. века као „прозор у Европу“, а у 2023. у исту сврху служи за Африку, сведочи о драстичној промени погледа на свет једне од великих светских сила и репозиционирање исте према растућој светској не-западној већини. Не само Москва све више види Африку, заједно са Азијом и Латинском Америком, као део растућег покрета за промену светског поретка доминираног Западом, новим који би био изграђен око више центара моћи.

Колико су остале велике незападне силе спремне за да иду у изазивању два века дуге хегемоније западних сила видеће се и на августовском редовном годишњем окупљању лидера БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) у Јоханезбургу

Колико су остале велике незападне силе спремне за да иду у изазивању два века дуге хегемоније западних сила видеће се и на августовском редовном годишњем окупљању лидера БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) у Јоханезбургу. Очекивања су велика (на шта указује и жеља 20 држава да се придруже овој групи), будући да многе земље Трећег света гледају на БРИКС као на групацију која би могла да умањи доминантан и за њих непожељан утицај Запада у глобалном управљању.

Иако је главни задатак БРИКС-а „јачање међусобне повезаности“, што имплицира да је група посвећена интерним потребама чланица, акумулирани потенцијал за кооперацију могао би да се искористити за изградњу нове глобалне управљачке архитектуре. У томе би од помоћи могла бити и појава неке врсте нове несврстаности на Глобалном југу, упркос великој хетерогености земаља Трећег света. Међутим, она у важним аспектима није иста као њена претходна верзија – Покрет несврстаних – много је мање институционализована, мање је идеологизована и више заснована на националним интересима. У том контексту индикативно је одбијање већине држава тзв. Глобалног југа да подрже САД у санкционисању Москве.

Економски успон глобалне периферије

Економије глобалне периферије деценијама брзо расту. Релевантне пројекције указују да ће ове године међу 10 најбрже растућих економија седам бити у Африци, те да ће шест од 10 земаља са најспоријим или негативним стопама раста бити у Европи.    

Џон Рапли и Питер Хедер у књизи: Зашто царства продају: Рим, Америка и будућност Запада, слично ставовима историчара Пола Кенедија изреченим пре три и по деценије (у фамозној монографији: Успон и пад великих сила), тврде да је склоност ка опадању практично уграђена у империјални економски систем.

Наиме, током свог успона империје организују експлоатацију својих колонијала да би се саме обогатиле, али притом нехотице развијају те исте економије, што периферији на крају омогућава да угрози империјалну доминацију. У фази уздизања царства, радна снага се сели из свог првобитног језгра да би експлоатисала капитал нових територија унетих у империјални систем (земља, природни ресурси, робови). Потом становништво периферије почиње да се креће ка царству, привучено растућим залихама капитала. Када се популација, услед огромног наталитета, нагомила на периферији империјалног система, њена бројност обезбеђује економску и демографску основу за новонастале државе. Током времена, некадашње провинције се прилагођавају и преузимају технологије од империје, да би полако кренуле у процес економске конвергенције, достижући вишеструко више стопе привредног раста од некадашњег хегемона.

Како тврде аутори, управо се у овој фази налази Запад данас. Наиме, промене у производним, транспортним и комуникационим технологијама, у обрасцима потрошње и на финансијским тржиштима, омогућиле су диверсификацију ланаца снабдевања и outsourcing многих економских активности (што значи масовно пребацивање капитала, односно производње на Глобални југ, где су приноси на инвестиције вишеструко виши него у зрелим економијама западног света). Како приходи расту у једној земљи у развоју, она се такође придружује пребацивању ресурса у мање развијене регионе (кинески произвођачи пребацују део производње у југоисточну Азију), што убрзава економски раст целокупног Глобалног југа.

Како приходи расту у једној земљи у развоју, она се такође придружује пребацивању ресурса у мање развијене регионе (кинески произвођачи пребацују део производње у југоисточну Азију), што убрзава економски раст целокупног Глобалног југа

Дугогодишњи главни економиста Фајненшел тајмса, Мартин Волф, такође види опадање енормне моћи Запада, али он тај процес види као повратак у нормалу. По Волфу, иако се тежиште светске економије помера на Исток, за разлику од Запада неће постојати колективна азијска „воља“, што имплицира одсуство битнијих геополитичких импликација тог тренда. Подаци из чувене базе Ангуса Мадисона указују да је 1820. године БДП по куповној моћи становништва западне Европе био тек два пута виши од оног у источној Азији, да би до 1950. разлика у дохоцима била чак 6,5 пута. Међутим, 2018. имали смо само 2,4 пута већи доходак per capita у западној Европи и тенденција умањивања разлике је настављена и у периоду 2018-23, са сличним очекивањима за наредне деценије.

Мартин Волф

Успон економија које нису укључене у геополитички Запад је већ дуго нешто што и подаци прозападних институција, попут ММФ-а, јасно показују. Кинески БДП одавно је премашио амерички посматрајући паритет куповне моћи, док ће се и по тржишним курсевима то десити око 2030. И Индија ће престићи амерички БДП-у до 2050. Последично, удео свих земаља са високим дохотком у глобалној производњи (по куповној моћи) пао је са 57% на 41% између 2000. и 2023.

Иначе, од почетка Индустријске револуције сваки пример економског напретка повезан је са улагањима у људски капитал и већим учешћем жена у радној снази. И након што је постала тржишно оријентисана, Кина је импресивно улагала у подизање образовних и здравствених стандарде на нивое неопходне за међународно конкурентну радну снагу

Претходна динамика првобитно је била условљена Индустријском револуцијом, која је омогућила земљама западне Европе (и касније САД) комерцијализацију растућег броја патената, неретко у оружане сврхе, што је истим државама, поред економског, дало и преко потребну војну премоћ којом су колонизовале већи део света. Оно што се десило од половине 20. века су драстично растуће инвестиције „остатка света“ у образовање и инфраструктуру, које су одиграле важну улогу у брзом расту продуктивности бројних економија у развоју, те последично довеле до поновног балансирања глобалне производње и прихода. С обзиром да је људски капитал, заједно са управљањем, од суштинског значаја за превођење технолошког напретка у раст продуктивности, јасно је да многољудна Азија данас главни изазивач земљама Запада (посебно је важно да Кина и Индија имају вишеструко већи број дипломаца од САД, ЕУ, Британије, Канаде, Јапана у тзв. STEM областима: наука, технологија, инжењеринг и математика).

Иначе, од почетка Индустријске револуције сваки пример економског напретка повезан је са улагањима у људски капитал и већим учешћем жена у радној снази. И након што је постала тржишно оријентисана, Кина је импресивно улагала у подизање образовних и здравствених стандарде на нивое неопходне за међународно конкурентну радну снагу. По Индексу људског капитала Светске банке – који мери резултате образовања и здравља земаља на скали од 0 до 1 – Кина је са 0,65 у 2020. била на сличном нивоу као и по БДП-у per capita много богатије земље (попут Чилеа и Словачке) и далеко боље позиционирана него нпр. Индија (која је са индексом од 0,49 била чак испод Кеније). Заједно, супериорни људски капитал и већа родна равноправност омогућили су снажан раст укупне факторске продуктивности, најсвеобухватније мере ефикасности коришћења ресурса.

Церемонија доделе диплома студентима основних и мастер студија у Пекингу, јуна 2023.

Индија је далеке 1953, када је као и североисточни сусед кренула ка интензивној модернизацији, била на сличном нивоу продуктивности са Кином, док је данас разлика у истој метрици двострука. На то посредно указује и податак да је чак 45% индијских радника и даље у високо непродуктивном пољопривредном сектору, док је сусед северно од Хималаја већ доминантна сила на глобалном тржишту аутомобила, посебно електричних возила. Додатно, за разлику од индијских, кинески научници су направили значајан напредак у повећању квантитета и квалитета својих истраживања, посебно у областима као што су хемија или инжењеринг, док би ускоро могли да преузму вођство и у области критично важне вештачке интелигенције. 

Кина као природни лидер Глобалног југа? 

Потенцијал Кине за трансформацију светског поретка разлог је зашто се земља суочила са неком врстом технолошког рата, који је интензивиран од октобра 2022. са проширењем ембарга на извоз високих технологија у ту земљу од стране Вашингтона и „савезника“

Колико год покушавали да прикажемо економски успон глобалне периферије, и посебно трансформисање истог у геополитичку реалност кроз стављање у компарацију Запада са остатком света, кључни фактор ове нове динамике и извесно актер без кога сличне али спорије промене не би имале битнији утицај на глобалну управљачку архитектуру, јесте Пекинг. Није само Кина та чија величина економије доминантно утиче на раст удела „остатка“ на уштрб Запада, она је и та која финансира (поред осталог, преко своје 900 милијарди долара вредне иницијативе „Појас и пут“) инфраструктурне пројекте у земљама у развоју и највећи је страни инвеститор и извозник напредне технологије у исте државе.

Додатно, Пекинг кредитира развојне потребе сиромашних држава у далеко већој мери него међународне финансијске институције и западне земље, и истовремено борбом за своје интересе, односно за пропорционалну заступљеност у међународним институцијама, подржава промоцију кадрова из држава Африке или Латинске Америке. Потенцијал Кине за трансформацију светског поретка разлог је зашто се земља суочила са неком врстом технолошког рата, који је интензивиран од октобра 2022. са проширењем ембарга на извоз високих технологија у ту земљу од стране Вашингтона и „савезника“.

Кинески председник Си Ђинпинг

Антиципирајући овакве мере индустријализованих земаља, Пекинг покушава већ дужи низ година да развије нову стратегију развоја. Тзв. „дуална циркулација“ је приступ који подразумева да ће земља и даље бити присутна на светским тржиштима и у глобалним ланцима снабдевања, али и да ће се све више ослањати на домаћа тржишта (а не извоз) за покретање економског раста. Иако је јасан план Пекинга да у случају погоршања односа са САД и ЕУ брзо покрене или повећа производњу критичне робе, искључивање Кине из глобалних ланаца снабдевања је немогуће без плаћања високе цене, и то важи како за Пекинг тако и за Запад.

Колико је велики економско-технолошки значај Кине указује и податак да је та земља између 2017. и 2020. била међу три највећа светска извозника (по обиму) у три петине од 4000 категорија интермедијарних производа којима се тргује на глобалном нивоу (чак петина укупне глобалне трговине интермедијарним производима долази из Кине)

Колико је велики економско-технолошки значај Кине указује и податак да је та земља између 2017. и 2020. била међу три највећа светска извозника (по обиму) у три петине од 4000 категорија интермедијарних производа којима се тргује на глобалном нивоу (чак петина укупне глобалне трговине интермедијарним производима долази из Кине). Фрапантно је да ако би кинески извоз полупроизвода опао за два процентна поена, укупан глобални извоз би се смањио за приближно 50 милијарди долара, а најтеже би били погођени Европа, САД, Јапан, Јужна Кореја и Тајван.

Упркос овоме, потези Вашингтона (и у мањој мери Брисела) указују на његову посвећеност ометању кинеског економског и технолошког развоја, чак и по цену америчких (и европских) комерцијалних интереса. Резултат ће у најбољем случају бити Пирова победа за САД. Наиме, иако Вашингтон може успорити технолошки напредак Пекинга, прекасно је да се он заустави. Наиме, Кина већ поседује гигантски производни сектор и једина је земља која производи индустријску робу на свим нивоима класификације. То имплицира да никакве санкције неће спречити Кину да на крају направи и сопствене високотехнолошке производе. У том контексту, индикативне су најаве о лансирању домаће литографске машине од 28 нанометара до краја 2023, која би, иако инфериорна у односу на холандски еквивалент, била велики пробој ка технолошкој самодовољности Пекинга, будући да могла да производи напредније форме полупроводника.

Полупроводници од силицијумских плочица изложени у Научном парку у округу Хсинчу, Тајван, 16. септембра 2022.

У сваком случају, успон Кине, која је у последње две деценије трансформисала своју економију из јефтине „светске радионице“ у глобалног лидера и у неким напредним технологијама, изменио је геополитички пејзаж глобалне политике. Успут, трансформисана је и међународна дипломатија, јер је Пекинг постао примарни трговински и развојни партнер за земље широм Азије, Африке и Латинске Америке. Имајући у виду свеобухватан програм војне модернизације, економска моћ Пекинга већ производи значајне геополитичке импликације и чини се извесним да ће ривалство са Вашингтоном обликовати ток међународне политике у преосталом делу 21. века. 

Дуплирање институција 

Пекинг је, након добијања „места за столом“, следио троструку стратегију извлачења што више вредности из глобалних организација, истовремено чувајући сопствени суверенитет и градећи паралелне институције међународним (под контролом Вашингтона). Тако је БРИКС постао алтернатива Г7, Нова развојна банка ММФ-у, а Азијска инфраструктурна инвестициона банка Светској банци.

Када се у јеку Глобалне финансијске кризе 2008. Запад „пробудио“, он је почео да реплицира праксе Кине, поред осталог кроз формирање QUAD-а (САД, Аустралија, Индија и Јапан) или AUKUS-а (САД, Аустралија и Британија). Додатно, Вашингтон је лансирао идеју о friendshoring-у, што се своди на преусмеравање инвестиција из Кине у 'пријатељске земље'. Спроводећи ове идеје, Бела кућа поткопава институције које је сама осмислила почевши од 1944, чинећи их мање кредибилним за остатак света.

Амерички председник Џо Бајден, аустралијски премијер Ентони Албанезе, јапански премијер Фумио Кишида и индијски премијер Нарендра Моди на састанку на маргини самита Г7 у Хирошими, Јапан, 20. маја 2023.

Међутим, реално смањивање дефицита са Кином (доларски износи који су рекордни стварају погрешну слику због номиналног раста БДП-а САД и Кине), није успех Вашингтона будући да се укупна неравнотежа у робној трговини повећава (те да је у 2022. достигла нову рекордну вредност). То је наравно последица константно ниске стопе штедње у САД, као и жеље да се троши и инвестира, што по економским законитостима имплицира константан увоз капитала

Економске последице антагонистичке политике Вашингтона се већ осећају. Наиме, упркос тврдњама бројних америчких економиста и званичника да би decoupling био веома штетан и да то није циљ Вашингтона (већ заштита националне безбедности), подаци све јасније указују да је процес „раздвајања“ две највеће светске економије увелико у току. Наиме, америчко-кинеска билатерална трговина у робама и услугама као удео у БДП-у САД износила је 3% 2022 године, што је четири петине вредности из 2014, а пад је посебно интензиван након 2018, што коинцидира са првим санкцијама Беле куће према Пекингу.

Тренд је јасан, као и наставак истог имајући у виду потезе Бајденове администрације. Међутим, реално смањивање дефицита са Кином (доларски износи који су рекордни стварају погрешну слику због номиналног раста БДП-а САД и Кине), није успех Вашингтона будући да се укупна неравнотежа у робној трговини повећава (те да је у 2022. достигла нову рекордну вредност). То је наравно последица константно ниске стопе штедње у САД, као и жеље да се троши и инвестира, што по економским законитостима имплицира константан увоз капитала.

Дакле, таргетиране акције против појединих држава као што је Кина (или Русија), не могу решити фундаменталне проблеме америчке економије. У датом случају, трговински дефицит ће се само „преселити“, тј. остваривати са другим државама. Последично, иако је кинески удео у укупном трговинском дефициту Америке опао са 47% у 2018 на 32% у 2022, то је надокнађено растом дефицита САД са Канадом, Мексиком, Индијом, Корејом, Тајваном и Ирском (чији је удео у истом раздобљу порастао са 24% на 36%). Додатно, повећан увоз остварен је са земљама које су скупљи произвођачи истих роба, што значи да је протекционизам Вашингтона у ствари порез на домаће потрошаче и фирме (сличне негативне консеквенце носи и смањивање ослањања на кинеске ланце снадбевања). 

Кинеска застава на Њујоршкој берзи 2008.

Потреба за реформом глобалних институција  

Катализатор нове геополитичке динамике је рат у Украјини, односно чињеница да је он разоткрио опадајући утицај Вашингтона у огромном делу света, од Латинске Америке до југоисточне Азије и острва Пацифика. Увиђајући ово, бројни аналитичари, попут поменутог Мартина Волфа, сматрају да би Запад требало да се прилагоди стварности и понуди већи значај земљама у развоју у мултилатерним институцијама светског управљања. Додатно, глобално управљање треба поново осмислити за доба несарадње, будући да нужна кооперација по глобалним питањима, као што су климатске промене, може бити компатибилна са све израженијом компетицијом. У том смислу, Запад може да искористи своју још увек значајну моћ. Наиме, иако су „униполарни” момент САД и економска доминација Г7 историја, Г7 је и даље најмоћнији и најкохезивнији економски блок на свету, а Вашингтон нека врста „светске престонице“.

Ипак, формирање алтернативне агенде оној који персонификује Запад је лакше него створити начине за решавање безбедносних и проблема глобалног развоја. БРИКС-у је неопходан кохерентан наратив за глобално управљање, подржан јасно артикулисаним вредностима

Да би садашњи међународни поредак остао релевантан, институције које га чине мораће да се промене. Алтернативно, уз одсуство реформи међународних институција, потенцијалне алтернативе – развојне банке, групације попут БРИКС-а, нове светске валуте – изгледају све привлачније већини земаља Трећег света. Ипак, формирање алтернативне агенде оној који персонификује Запад је лакше него створити начине за решавање безбедносних и проблема глобалног развоја. БРИКС-у је неопходан кохерентан наратив за глобално управљање, подржан јасно артикулисаним вредностима.

Иако су алтерглобалисти оптимистични по питању могућности сузбијања хегемоније Запада, и аналитичари из Вашингтона или Лондона узимају здраво за готово да је „Остатак“ толико разнолик да неће моћи да представља хомоген и константан изазов Вашингтону и савезницима у доминацији светским поретком.

Састанак лидера БРИКС-а у Буенос Аиресу 2018.

Чини се да је нека врста компромиса оптимално решење за човечанство. Запад би, иако стално наглашава универзалистичку природу институција глобалног управљања које су формиране након Другог светског рата, требало да умањи своје амбиције, за почетак третирајући те организације мање као изворе решења, а више као места за размену информација, олакшавање управљања и решавања сукоба. Извесно је да су свету потребни већи напори да ратове, попут оног у Украјини или потенцијалне попут оног који је могућ око Тајвана, оконча или их учини мање вероватним.

Иако се слабљење улоге Запада већ дешава на терену, прилагођавање на слабију позицију неће бити лако за центре моћи на Западу

Јасно је да су очекивања Глобалног југа од неке врсте заједнице ревизиониста – сила које нису поставили за циљ уништење светског поретка, већ настоје да боље заступају своје интересе у истом, оптимистична, тј. превелика. Ово није изненађујуће будући да су земље у развоју константно незадовољне због оптерећујућих условљавања које су им наметане од институција у којима доминира Запад, те да западне норме и вредности често виде као наметнуте и против сопствених интереса.

Оно што је за западне државе непријатна чињеница јесте да је велики део важних светских дешавања сада изван институција на које оне могу да утичу. У Сирији, Мозамбику и ДР Конгу, као и у ривалству између Саудијске Арабије и Ирана, незападне силе играју водећу улогу као посредници. Иако се слабљење улоге Запада већ дешава на терену, прилагођавање на слабију позицију неће бити лако за центре моћи на Западу.

Састанак министара иностраних послова земаља БРИКС-а у Кејптауну, 2. јуна 2023.

Ако жели да сачува још увек домантантан утицај на глобално управљање, Запад ће морати да незападним земљама, у којима живи 87% светске популације, понуди већу партиципацију у доношењу одлука у међународним институцијама

Истина, неких помака има; нпр. званичници у Белој кући почињу да препознају да су за одржавање доминације и у смањеном обиму кључне везе са Глобалним југом, регионом у коме живи већина човечанства (иначе, у западној Европи и Англоамерици живи само десетина светске популације, док са укључивањем новопридошлих чланица ЕУ, Јапана, Јужне Кореје, Аустралије и Новог Зеланда (неки у овај клуб додају и Сингапур и Израел) долазимо до фамозне златне милијарде – синтагме коју у последње време фреквенто користе званичници Русије када описују „предаторско“ понашање „колективног Запада“).

Јасно је да је кључан договор између САД и Кине, који би поред осталог, подразумевао већу сарадњу на главним изазовима нашег времена – почевши од климатских промена – уз истовремено смањење вероватноће разорног сукоба. Додатно, да би се одржала економска динамика усред геополитичких тензија, правила која регулишу трговину и инвестиције приватног сектора – укључујући све „црвене линије“ националне безбедности – морају бити разјашњена и поштована (нпр. једнострани ембарго угрожава профитабилност корпорација).

Ако жели да сачува још увек домантантан утицај на глобално управљање, Запад ће морати да незападним земљама, у којима живи 87% светске популације, понуди већу партиципацију у доношењу одлука у међународним институцијама. Поредак за 21. век би извесно требало да буде инклузивнији. Већ фамозне, а недавно изговорене речи шефа индијске дипломатије Субраманјама Џаишанкара, да проблеми Запада више нису проблеми света, пластично указују на нову реалност. 

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер