понедељак, 24. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Француска политичка сцена након реконструкције владе и смене Кушнера
Савремени свет

Француска политичка сцена након реконструкције владе и смене Кушнера

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Петровић   
уторак, 28. децембар 2010.

Француска политика је без обзира на све осцилације и промене у периоду Пете Републике (коју је установио Де Гол и још увек важећи Устав из 1958), задржала у најважнијим цртама своја најважнија обележја како на унутрашњополитичкој сцени, тако и у спољној политици. Доминантна улога функције председника републике у полупредседничком систему Француске, давала је посебно место шефу државе у одређивању политике земље. Ипак, Де Гол, Помпиду, Жискар Дестен, Митеран и Ширак задржали су у оквиру својих председничких мандата главне постулате карактеристичне политике Пете републике, истина извесно модификоване у датом временском периоду, имајући у виду све околности окружења и времена.

Озбиљан дисконтинуитет у том правцу представља свакако мандат председника Саркозија, који у председничку палату долази након мајских избора 2007. Нарочито је видљив искорак од традиционалне политике на спољнополитичкој равни, узимајући у обзир да је за министра спољних послова именован Бернар Кушнер. Кушнер, који иначе не припада владајућој странци десног центра (УМП), која је номинални наследник деголистичке традиције, већ је по опредељењу левичар, ангажован је од стране Саркозија на престижно место министра спољних послова још 2007. године, када је на том месту наследио Дуста Блазиа. Саркози је од почетка наступио са платформом већег приближавања неолибералном концепту англосаксонског типа вођења економије и друштва, што традиционално има мало симпатизера на тлу Француске.

У спољној политици показао је још од почетка концепцијску спремност већег прибложавања ка САД у односу на било ког претходног председника Пете Републике. По низу важних спољнополитичких питања он се приклонио Вашингтону, што се посебно видело по питањима статуса Косова и Метохије, односа према Ирану, а у нешто мањој мери и позицији према низу питања на Блиском истоку. Међутим Саркози, је током последње две и по године, некад и супротно прокламованим постулатима „у ходу“, односно прагматској дневној политици, показао велику флексибилност, па је више пута одступао од раније прокламованих начела и изненађивао многе својим смелим потезима. Чинило се да су управо ови прагматски потези у ходу, омогућавали Саркозију да избегне препреке и кризе као последице својих начелних политичких ставова које је у недефинисаној форми излагао у предизборној кампањи и првих месеци од доласка на власт.

Тако је Саркози, који је показао неуобичајену наклоност неолиберализму и тзв. „Вашингтонском консензусу“ за једног француског политичара, у вођењу економске политике када је у питању предизборна кампања и сам почетак председничког мандата, веома брзо и активно реаговао на велику финансијску кризу насталу од ране јесени 2008, која заправо означава и практични и теоретски крах неолиберализма. Наиме, Саркози као председник републике и страначки првак чија партија држи власт у парламенту и влади, реагује „у ходу“ покушавајући са извесним успехом да се окрене социјалним мерама, одрицањем од елемената ортодоксног неолиберализма и прибегава већем утицају државе и тзв. државном капитализму. Истина та концепција није ни до краја испоштована ни формулисана, француска влада и власт у целини ће током читавог двогодишњег периода све до данашњих дана комбиновати низ мера од којих би неке могле да се окарактеришу мање или више блиске државном капитализму, прожете уступцима низа социјалних питања, па чак до чисто неолибералних подухвата. Запослени у бројним гранама привреде су се у више наврата одлучивали за серије штрајкова, од којих су посебно снажни били они током јесени 2007, и посебно када је у јесен 2010. године наметан нови Закон о раду.

Дакле сумарно посматрано Саркози је сарађивао са великим светским силама, чинио уступке и Американцима и Русима, али се стиче утисак да је највише због поновног увођења Француске у пуни састав НАТО-а померио битно спољнополитички тег ове силе ка Вашингтону.

У спољнополитичком правцу, Саркози је многе изненадио када је у септембру 2008. предложио да Русија и ЕУ образују јединствени привредни простор као институционалну целину. Улазак Француске у потпуности под команду НАТО-а почетком 2009. године била је одлука Саркозија која је изненадила многе у свету, док је он у више наврата амортизовао тај моменат стратешком сарадњом са Русијом. Тако је још у априлу 2008. заједно са Ангелом Меркел на заседању НАТО-а у Букурешту, успео да изблокира тежње Вашингтона да се Украјина и Грузија приближе овом савезу. Приликом сукоба на Кавказу у августу 2008. посредовао је код руског руководства да се обуставе ратни сукоби, и постигне примирје које је фактички уважило победу руског оружја, иако су Руси тиме одустали од потпуног свргнућа Сакашвилија. Продаја од стране Француске носача хеликоптера и патролних бродова, типа „Мистрал“ руској морнарици шокирала је Американце. Крајем лета 2010. уследио је тројни сусрет на врху лидера Русије, Француске и Немачке и представљени амбициозни планови стратешке сарадње. Са друге стране, за Лисабонски самит НАТО, ни Француска ни друге важне европске силе, нису постављале посебне услове Американцима за даље вођење алијансе. У исто време Француска заједно са Британијом склапа споразум о заједничком организовању кооперације више родова војске.

Дакле сумарно посматрано Саркози је сарађивао са великим светским силама, чинио уступке и Американцима и Русима, али се стиче утисак да је највише због поновног увођења Француске у пуни састав НАТО-а померио битно спољнополитички тег ове силе ка Вашингтону. Са друге стране, у односу на српски фактор, није било никаквог већег разумевања, француска званична политика се још у периоду преваге утицаја Саркозија у односу на његове опоненте у УМП, а пре свега у односу на бившег премијера Доменика де Вилпена и бившег председника Ширака крајем 2006. и почетком 2007. године у важним цртама окренула америчкој политици на Балкану. Потоњи избор Бернара Кушнера на месту министра спољних послова дефинитивно је одредио даљи ток догађаја у односу на српско питање.

Током три и по године вршења председничке функције Николе Саркозија, дошло је до битног опадања његове популарности у земљи. Крах неолиберализма у Америци и свету, погодио је индиректно, путем ширења светске економске кризе и Француску, а изнад свега политичку позицију самог Саркозија, упркос свим његовим накнадним потезима „у ходу“ да се умање негативне последице кризе. Иако Франџуска није доживела негативне последице кризе као пре свега САД и Британија, што је и последица друкчијег устројства њене привреде и друштва, очигледан удар на стандард француских грађана и снагу привреде је био очигледан. Нарочито су се показале непопуларне мере које је предузела влада по питању сужавања социјалних привилегија становништва, где је долазило више пута до већ спомињаних социјалних протеста. Однос Саркозија и премијера Франсоа Филона временом се у више наврата затезао.

Филон је упркос подређеној улози коју има председник владе у односу на шефа државе по француском Уставу, успео да се својим утицајем у јавности и политичком животу земље, али и падом реномеа самог Саркозија, постепено избори за партнерски однос. Филон је на крају успео да се наметне као једини премијер у читавом трајању петогодишњег председничког мандата Саркозија, па су скоро никакве шансе да он ту функцију напусти пре одржавања председничких и парламентарних избора у пролеће 2012. године.

Дебакл који је владајућа УМП доживела на регионалним изборима у пролеће 2010. године, додатно је уздрмао престиж председника државе. Како су регионални избори у Француској одржани овог пролећа били генерална, а у исто време и последња проба пред парламентарне и председничке изборе који треба да се одрже у првој половини 2012. године, медији се често баве анализом односа снага партија по областима земље и структури бирачког тела. Тако је Партија социјалиста освојила на њима власт у чак 51 кантону, а УМП у 31 од укупно 102. Посматрано регионално, левица је победила у јужним и централним областима земље, као и у Бретањи и на крајњем северозападу. УМП је претежно освојио локалне изборе у западним областима (укључујући целу Нормандију), североистоку земље, и областима уз границу са Италијом – алпски део.[1] У четири кантоналне области које чине Париз, УМП је добио само област Високе Сене, а остале три добија левица (Париз град, Вал де Марн и Сен Сен Дени).

Смена Кушнера представља реално охрабрење за Србију, јер он ни као личност, ни као политичар, није нагињао српским интересима. Напротив, он је био један од ретких савремених политичара Француске који је својим потезима улазио често у директну конфротацију са српским националним интересима, било да се радило о Републици Српској, ратовима на простору бивше СФРЈ, на Косову, односно приликом НАТО бомбардовања СР Југославије.

Бројне су биле и различите афере током последњих година везано за Саркозија и владајућу структуру. У самом партији УМП широко је одјекнуло у јавности процесуирање бившег председника владе Доменика де Вилпена, који слови за љутог ривала Николи Саркозију, већ дуги низ година. Судски процес де Вилпен је за сада добио, што је, уз чињеницу да се стиче утисак у јавности да иза читавог процеса као констуркције стоји лично Саркози, добило посебан епилог у домаћим и међународним круговима. Овоме треба додати низ других афера које је имао Саркози. Посебну пажњу заслужује обелодањивање Пакистанског случаја, који говори о тешкој корупцији на највишим нивоима средином деведесетих везано за отуђивање средстава које су потом коришћена у предизборној кампањи за Едуарда Баладира, а за који се везује име Николе Саркозија.[2] О мањим аферама, попут оних у вези са политичком каријером Саркозијевог сина,[3] сумњивим контактима са представницима крупног капитала (домаћег и страног)[4] или инцидентима које повремено у јавности прави актуелни председник, овде не треба посебно говорити, али све то у целини умањује његов, ионако озбиљно уздрман престиж. Општи став опозиције, али и значајног дела јавног мњења земље можемо сагледати у изјави лидера Демократског покрета Франсоа Бајруа који је након афере када је влада била умешана приликом утаје пореза најбогатије Францускиње Лилијан Бетанкур следеће: „Влада је све слабија због скандала у који су умешани људи који у њено име спроводе реформе“.[5] Сеголен Ројал једна од челника Партије социјалиста изјављује да је „демократија у Француској доживела у пракси своје тешке тренутке и бедно стање због Николе Саркозија“.[6]

У том правцу су већ сада сви погледи упрти у предизборну кампању, која ће свакако почети знатно раније од најављених председничких и парламентарних избора који се очекују у првим месецима 2012. године. Стога је реконструкција француске владе извршена у новембру ове године, била и генерална поставка тима који треба да поправи стање у земљи и да обезбеди повољнији имиџ власти пред кључне изборне борбе почетком 2012. године.

У оквиру постојеће реконструкције владе, најважнији моменат је био смена министра спољних послова Бернара Кушнера, кога је на том месту заменила Алоа Мари из владајуће странке. Она је у ранијим сазивима влада заузимала места министра одбране, правде и унутрашњих послова, тако да спада у утицајније политичаре на француској политичкој сцени. Смена Кушнера представља реално охрабрење за Србију, јер он ни као личност, ни као политичар, није нагињао српским интересима. Напротив, он је био један од ретких савремених политичара Француске који је својим потезима улазио често у директну конфротацију са српским националним интересима, било да се радило о Републици Српској, ратовима на простору бивше СФРЈ, на Косову, односно приликом НАТО бомбардовања СР Југославије.

У исто време целокупан мандат Кушнера пратило је и низ афера. Многе од њих су наведене у књизи „Господин Кушнер К“, која је прошле године у Француској штампана у изузетно великом тиражу. Она прати критике Кушнерове политике и његовог држања пре свега у Африци, на подручју Балкана, у Босни и Херцеговини и на Косову.[7] Пиер Пеан аутор књиге, тако посвећује два поглављу односу Кушнера према Србима, и то четврто, (иначе квантитативно највеће) које се бави догађајима у Босни и Херцеговини („Sus aux Serbes?“, стр. 69-105) и седмо које је посвећено догађајима и улози Кушнера на Косову („Kosovo: la récompense“, str. 153-160). Aутор наводи да је Кушнер својим деловањем дао значајан допринос покушају медијске сатанизације Срба где их је требало приказати блиским нацистима у поступку и размишљањима. Са друге стране аутор констатује један од парадокса да су управо Срби били ти који су за време Другог светског рата стравично страдали од нациста. Поред тога он указује да су добар део оптужби против Срба исконструисане, у чему је учествовао и Кушнер, што је била практично најважнија улога у његовој каријери.[8] У том правцу је смена Кушнера капиталан догађај за покушај поправљања званичних српско-француских односа. Нова министарка спољних послова Алое-Мари је угледна политичарка савремене Француске која је до сада обављала функције више министарских места у влади – од министра унутрашњих послова, одбране, правде.

Однос нове министарке спољних послова ничим до сада није био оптерећен према српском питању, напротив постоје индиције да би он убудуће чак могао бити позитиван. Са друге стране, велике силе, попут Француске тешко мењају у бити своје важне одлуке према мањим земљама, тако да је тешко претпоставити неки озбиљан заокрет према српском питању, све до избора у првој половини 2012. Истина, у датим координатама ипак треба очекивати већи простор за међусобно приближавање две земље и у овом прелазном периоду, имајући у виду колико су ставови Кушнера оптерећивали односе две земље и француску политику према српском фактору у целини.[9]

Када је у питању владајућа партија УМП, постављање на место челног човека странке досадашњег шефа посланичког клуба у националном парламенту Жан Франсоа Копеа током новембра месеца 2010. године, представља додатно јачање његових позиција у странци. Са друге стране, бар са ове инстанце, чини се да је то заправо јачање позиције Николе Саркозија, или је то био утисак у тренуцима избора Копеа. Почетком децембра Копе је изјавио како је један од његових главних циљева као «патрона УМП» (заправо генералног секретара, како звучи званичан назив номиналног шефа странке) припрема «реизбора Саркозија 2012. године».[10] Уобичајено је у пракси председничких избора, а тако је готово увек био случај и у Француској, да се актуелни председник након првог освојеног мандата кандидује и за други, и да у томе има пуну подршку своје партије, па се овако нешто начелно може и очекивати. Са друге стране, популарност Саркозија је драматично опала од тренутка његовог избора од пре две и по године. Новинар Фигароа приметио је и низ концепцијских разлика између Копеа и Саркозија, међутим, чини се да бар за сада није спорно да би странка подржала већински кандидатуру Саркозија за председника 2012. године, а «за 2017. ће бити неки други кандидат» како закључује у овом тренутку Копе.[11] Ово последње није спорно, јер по Уставу Пете Републике који је још актуелан, није могуће постати председник у три мандата.

Посебно место у француском парламентарном спектру има странка Демократски покрет чији је лидер Франсоа Бајру. Бајру је до средине 2007. предводио центристичку странку УДФ која је на претходне парламентарне изборе изашла у коалицији са владајућом УМП. Бајру је на председничким изборима маја 2007. представљао највеће изненађење када је освојио треће место са чак 18,7 % изашлих бирача. Он је потом формирао Демократски покрет у који је прешао значајан део представника УДФ и од тада представља значајну опозициону партију у земљи. Међутим, политички систем Француске није посебно наклоњен мањим странкама, па је неизвесно какву ће позицију Бајру моћи освојити пролећа 2012, како на председничким и посебно парламентарним изборима. Још није јасно да ли ће Демократски покрет ићи у предизборну коалицију са неком од опозиционих странака, што би свакако ојачало њихове позиције у новом Парламенту. Највероватније је да ће Бајру када су председнички избори у питању изаћи као самосталан кандидат, који би заиста у првом кругу поново водио борбу за друго место које би га одвело у други круг. То ће бити веома тешко, пошто поред представника УМП, односно Николе Саркозија који ће се готово сигурно пласирати у други круг, највеће шансе има представник Партије социјалиста, па би било сензационалан подвиг да Бајру успе, да се и поред свега пласира у други круг председничких избора.

Са друге стране, мада је до самих избора још више од годину дана, тешко је прогнозирати кога би Бајру, подржао у другом кругу, уколико се сам не пласира. Због предизборних рачуница, и његовог љутог антирежимског, и посебно антисаркозијевског става, пре би се могла очекивати подршка Саркозијевом противнику него неутралан став. Уосталом, оно у чему је заиста разнолика опозиција у Француској уједињена, је не само уобичајени опозициони став према власти, већ и изразит анимозитет према актуелном председнику државе. То би могло да преброди у предизборним и изборним договорима бројне разлике политичке платформе, личне сујете и неповерења, тако да се из ове перспективе чини да би заиста опозиција могла да нанесе пораз владајућој УМП и Саркозију на председеничким или парламентарним изборима почетком 2012, или чак у оба случаја, што би довело до комплетне промене власти у земљи, имајући у обзир да левица, а пре свега Партија социјалиста држи под својом влашћу на регионалном нивоу највећи део кантона у земљи.

Стање у француском друштву и на политичкој сцени је такво да се солидне перспективе предвиђају и Националном фронту Ле Пена, кога у јавности све више представља подпредседник странке и Ле Пенова кћер, Марин. Инстистирање на идентитету Француза, залагање за традиционалне вредности и критика имиграционе политике, заједно са све већим таласом незадовољства утицајима глобализације додатно афирмишу Национални фронт.

Неизвесно је у овом тренутку ко ће бити кандидат Партије социјалиста за председничке изборе почетком 2012. У јавности је преовладавало уверење да ће то највероватније бити Доменик Строс-Кан представник Француске при ММФ и другим важним финансијским институцијама. Међутим, кандидаткиња левице на претходним председничким изборима 2007. Сеголен Ројал, најавила је сопствену кандидатуру за председничког кандидата левице у оквиру своје странке Партије социјалиста и то на један прилично упечатњив начин. Ројалова истиче тешко стање у земљи, нарочито у етичком смислу. Она се под паролом «Жеља за будућност» (Désirs d’avenir) појавила у јавности наговештавајући своју предизборну кампању „лице у лице са запосленима у предузећима, појединцима, породицама“.[12] Она се залаже за «повратак значају морала, одговорности јавном мњењу, порасту значаја образовања и позицији угрожених социјалних слојева» где владајућу структуру и Николу Саркозија означава као главног кривца за садашње стање у земљи.

Стање у француском друштву и на политичкој сцени је такво да се солидне перспективе предвиђају и Националном фронту Ле Пена, кога у јавности све више представља подпредседник странке и Ле Пенова кћер, Марин. Инстистирање на идентитету Француза, залагање за традиционалне вредности и критика имиграционе политике, заједно са све већим таласом незадовољства утицајима глобализације додатно афирмишу Национални фронт. Марина Ле Пен је 10 децембра један део Париза где доминирају муслимани (четврт Goutte d'Or, односно у буквалном преводу на српски Кап злата), прогласила „окупираним“ што је изазвало различите одјеке у јавности, али аналитичари претпостављају да то може повећати рејтинг странке и учинити је још конкурентнијом за председничке и парламентарне изборе почетком 2012. године. [13]

Француски аналитичари се углавном слажу да је део изборног успеха Саркозија из 2007. године у односу на тадашњег бледог противкандидата левице, гђу. Сеголен Ројал, извојевао присвајајући у мекшем облику део антиемигрантског концепта Националног фронта. У том смислу, Монд наводи да статистичка истраживања показују да више од половине симпатизера УМП данас подржава наступе Марине Ле Пен.[14] Штампа блиска левици критикује Марин. Тако «Либерасион» сматра изузетно неприхватљивим њене изјаве дате на митингу Националног фронта одржаног 10. децембра у Лиону о томе да муслимански део популације, пре свега мигранти «представљају варијанту окупације Француске».[15]

Међутим, Марин Ле Пен током читаве ове календарске године окривљује владајућу странку и владу за «покушај фаворизовања ислама у Француској», «увођење зара у Француску» и чак за «покушај исламизирања Француза».[16] Истраживања показују да је Марин извесно скочила у очима француског бирачког тела у односу на позицију њеног оца као водећег политичара НФ, па нека сондирања показују да чак 43 % Француза показује симпатије за њу, док проценат подршке Ле Пену није прелазио 35 %. Истина, само 17 % анкетираних се изјаснило да би гласало за Марин ако би била кандидат на председничким изборима, али и ово је показатељ пораста улоге Националног фронта.

Чини се да владајућа УМП покушава да нађе одговор на офанзиву Националног фронта, па тако шеф посланичког клуба владајуће странке у Парламенту и од новембра месеца новоустоличени челник УМП владајуће странке Жан Франсоа Копе најављује расправу у оквиру владајућих структура, где се спомиње и учешће председника републике око тема сигурности и националног идентитета. У исто време чини се да наступи Марин Ле Пен наилазе на извесне симпатије и код Партије социјалиста, која је такође у опозицији према владајућем режиму.[17] Заправо у односу на ове важне теме имиграционе политике највеће политичке странке се позиционирају, имајући у обзир да се улази у 2011. годину, када се већ припрема предизборна кампања за изборе на председничком и парламентарном нивоу у првој половини 2012. године.

Бивши премијер Доменик Де Вилпен је ослобођен судске тужбе и он иако номинално припада владајућој УМП, најављује самосталну кандидатуру за председника државе почетком 2012. и ту постоји чак шанса да формира сопствену странку. Социјалисти су међусобно подељени у неколико фракција, где поред шефа странке, госпође Орби, постоји јак утицај Строс-Кана и посебно Сеголен Ројал, потом Франсое Холанда. Међутим тешко је претпоставити да те интерне поделе у Партији социјалиста могу да угрозе јединство странке, која полако преузима иницијативу у односу на владајућу УМП.

Уколико би смо желели да пратимо даљи развој ситуације на француској политичкој сцени у 2011. календарској, иначе предизборној години, уз све могуће турбуленције, тешко би било очекивати неке радикалније догађаје. Ипак престројавања у правцу што бољег позиционорања за председничке и парламентарне изборе који се очекују у првој половини 2012. године су сасвим извесна. Свако од политичких актера, трудиће се да заузме што повољнију позицију пред изборна искушења 2012. године. Дипломатија Србије у овом периоду треба на што бољи начин да искористи могућност побољшавања односа са Француском након смене на месту министра спољних послова.

За оне крупније, радикалније промене набоље и ка поновном покушају успостављања тешњих пријатељских односа са Француском, за шта свакако постоји потенцијал, биле би неопходне и неке друге промене, које се могу, али и не морају догодити у првој половини 2012. године. Србија са друге стране, мора дугорочније да ради, колико је то у њеном домену, на грађењу стратешки добрих односа са оним великим силама, које се могу сматрати пријатељским, где имајући укупно нововековно искуство и геополитичке факторе, свакако спада Француска.


[1] Le Figaro, 18. X 2010, „Les cantonales, répétition générale avant 2012“

[3] Том приликом је био изложен критици не само свих опозиционих актера на политичкој сцени Француске. У тој, као и у многим другим приликама у оштрини критике према актуелном председнику Француске истакао се, иначе умерени лидер партије политичког центра Демократски покрет Франсоа Бајру.

[4] Пример супруге министра рада Верта која је саветовала наследницу «Лореала» Лилијан Бетанкур, која опет као најбогатија Францускиња избегава прекоа веза у влади да плаћа порез држави. Салве критика су се у јавности усмериле према Саркозију који је стао иза министра Верта. Афера је избила у јавности средином 2010. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/730084/Finansijska+afera+trese+Francusku.html

[7] Књигу је објавила престижна издавачка кућа „Фајард“ једна од најреномиранијих у Француској. Pierre Péan, Le monde selon K., Fayard, Paris, 2009.

[8] Pierre Péan, Le monde selon K., Fayard, Paris, 2009. стр. 70.

[10] Le Figaro, 10. XII 2010, „Copé veut lancer la campagne pour la réélection de Sarkozy“

[11] Le Figaro, 10. XII 2010, Sarkozy-Copé : la lune de miel après la défiance 

[13] Le Мonde, 18 XII 2010, Dominique Reynié: „en 2012. le rusque FN est bien réel“

[14] Le Мonde, 15 XII 2010, 54 % des sympathisants UMP approuvent les propos de Marine Le Pen

[16] Le Мonde, 13 XII 2010, PS est UMP, Face au piège de Marine Le Pene

[17] Le Monde, 13 XII 2010, PS est UMP, Face au piège de Marine Le Pene

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер