уторак, 21. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Геополитички аспект украјинске кризе (II)
Савремени свет

Геополитички аспект украјинске кризе (II)

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Петровић   
среда, 26. фебруар 2014.

Како год да се заврши постојећа украјинска криза, она неће сама по себи донети велике поене ни Америци и неким другим западним силама које су се директније умешале у овај проблем, a ни Русији. Прво, далеко од тога да ће се криза решити нултим исходом и добитком само за једну страну. Друго, што се тиче САД и западних сила које су се ангажовале у овом правцу, потенцијални су и вероватни добици са аспекта тврде моћи, односно, захваљујући чињеници да је извршен у најмању руку преврат у западном делу земље, ти добици су већ сада евидентни, са отвореним питањем за даљи развој ситуације. Међутим, са аспекта меке моћи, додатно, а чини се и дефинитивно је разобличена свака теорија о демократији, мирним процесима и људским правима као основним покретачима америчких и бриселских интереса.

Овде се ради о Украјини - једној великој и мирољубивој земљи, која има своју демократски изабрану владу, председника и регионално-локалне представнике власти. Опозиција која је била незадовољна одлуком око тренутне (само тренутне) суспензије преговора са ЕУ под тим околностима у јесен прошле године, развила је протесте у центру престонице, који су потом очигледно прерасли у насиље са бројним људским жртвама. Могли смо видети најчешће одсуство у принципу спремности полиције чак и да узврати на често понижавајуће атаке које је имала према људским животима, јавном реду, материјалним добрима и најпосле самим полицијацима који су платили све то великим бројем мртвих и рањених, тешко и лакше повређених. Америка и већина западних сила су све то време искључиво оптуживале легитимно изабраног председника Јануковича и власт за све, иако је било јасно да се овде виђени начини протеста и насиља у свим тим демократским земљама не би могло десити, ни стоти део читавог овог процеса, односно да би органи реда то пресекли у корену.

Чак и ако погледате сами финиш ових догађаја у последњих неколико дана, видећете да је споразум који је вероватно под тешким и разноврсним притисцима потписао Јанукович – о превременим председничким изборима, уместо у марту 2015, у децембру 2014. враћање на елементе ранијег устава и др., али и обавезе опозиције да се повуче са улица, укључујући и насилне групе и покрете уз њу, те да се спроведе ослобађање институција за њихов несметан рад, и да је све то валидно, једино ако председик републике по Уставу, дакле све то на крају од обе стране испоштовано, потпише. Ништа се од тога није догодило, демонстранти су остали на улицама, чак су наставили да освајају институције система у Кијеву и оне преостале у западном делу земље, да пребијају у престоници (и не само ту) посланике владајућих странака – Партије региона и Компартије, укључујући и демолирање и паљење њихових седишта. Председник Врховне раде Владимир Рибак је претучен и пре тога је пуцано на њега (како је изјавио и сам Јанукович), а онда је под тешком принудом потписао оставку. Лидери опозиције и новоизабрани на ту функцију високи функционер и заменик Тимошенкове Турчиновић су изјавили да је „Рибак због здравствених проблема и потреба да се лечи потписао оставку на место председника Врховне раде“, што је цинизам који није виђен ни у ратним приликама и жаргонима мафијаша.

Интересантно је да Политика и низ медија на територији Србије уопште нису пренели ове чињенице, нити појављивање на ТВ Харков Јануковича, који је навео да опозиција није испоштовала свој део договора. Јанукович је навео на харковској ТВ да је Рибак претучен и под батинама потписао оставку, као што је и добар део посланика у Врховној ради под тешким притисцима (претучен је и лидер коалиционе владајуће Компартије Пјотр Симоненко, који је пре петнаестак година у другом кругу председничких избора изгубио од Кучме, а претучено је и отето више других државних функционера, посланика Врховне раде и њихових најближих који се држе као таоци), а да је на њега Јануковича пуцано рафалима када је ишао на кијевски аеродром на пут за Харков.

У том правцу Јанукович је подвукао да је начелан договор са опозицијом о предвиђеном процесу и решењима за излазак из кризе ништаван јер опозиција није ништа спровела од договореног, „да су они бандити који су пуцали на њега и друге представнике власти и премлаћивали их“, те да нема прелаза на ранији Устав, јер поред свега наведеног, он као председник земље је дужан да на крају све то потпише да би било валидно, а он то не жели, и да је заправо спроведен насилни пуч. Што је посебно важно у југоисточној проруској половини земље, одржан је скуп у Харкову свих посланика (из Врховне раде, регионалних и локалних власти) који су констатовали антиуставни развој ситуације у Кијеву, и да они до даљњег представљају једини ниво власти који ће на својој територији доносити одлуке.

Дакле, сада имамо врло компликовану ситуацију у земљи. Са друге стране, Вашингтон је поздравио „даљи развој демократских процеса у Кијеву“, успостављену власт Врховне раде и ослобађање Тимошенкове“. Дакле за званични Вашингтон све што се дешава у Украјини, укључујући и непоштовање договора који је Јанукович уз посредништво западноевроспких дипломата постигао са опозицијом, дакле од стране опозиције, и насилне методе приграбљивања и уласка у институције система, дакле све то је „демократски процес који треба поздравити..“.

Јасно је да опозиционари, без потребног демократског легитимитета Врховне раде и других органа државе, а при томе чак у потпуности кршећи и договор који је постигао Јанукович уз помоћ западних сила са опозицијом, теже да себи приграбе наводно званичну власт и заодену се институцијама система и на тај начин покушају да у даљем процесу освоје и ставе под своју контролу југоисточну половину земље, што је и лаицима јасно да је подухват који не може проћи без жртава и сукоба, а потенцијално и у екстремнијој варијанти - тешког крвопролића и небројено жртава и разарања.

Морам да признам да овакву "хард" варијанту сценарија за свргавање једне летигимно изабране власти велике и мирољубиве земље, само зато што је затражила интермецо у односу на притиске да прихвати тешко наметнути споразум са Бриселом, који је економски и на други начин неприхватљив Украјини, нисам очекивао. САД и њихови савезници у овом подухвату сносе невероватну одговорност, коју ни условна пристрасност многих тамошњих медија не може сакрити и тај укус остаје и код обичних људи широм Европе.

Шта ће бити даље? Важно је да је Јанукович констатовао да је опозиција узурпирала власт, да је то против било каквог споразума и да су то „бандитски методи“. Јер постојала је велика опасност да ће очигледно Јануковича, који је под великим притиском, на различите начине обманути и натерати да прихвати процес који би под обманама представљао пренос власти на побуњенике и опозиционаре, што би они без обзира на сву провидност тог подухвата покушали да прикажу као своје легитимно и споразумно освајање власти и преузимање институција система. То се није догодило, те иако од Јануковича више не треба превише очекивати, он све више постаје без стварног утицаја, ово је било јако важно да се оспори и постигнути споразум – који је опозиција погазила и узурпирала, а са друге стране југоисточна половина земље се организује, она сада представља субјекат за себе. Тако да сада у Украјини имамо три субјекта: западни део земље који је под опозицијом и побуњеницима, рачунајући мање-више и сам Кијев и где влада хаос и насиље над остацима државних институција и свим који супротно мисле, укључујући често и етничко-религијске насртаје; потом као други субјекат - југоисточну проруску половину земље, која постаје субјекат за себе, и најзад као условно посматрано трећи фактор, који је у постепеном нестанку, а то су остаци централне власти, која се тренутно свела на Јануковича и преостале ефективе војске, која се држи по страни.

Владајућа Партија региона све више прераста у оно што она заправо и јесте, најјача странка у земљи, чију базу чини проруски део становништва, апсолутно већински у југоисточној половини земље. Од ње отпадају и све више ће отпадати каријеристи и они који су у њу ушли последњих година из профитерских разлога вршења власти. Високи функционери као што су Колесниченко, Царев и други који су и носиоци на терену међу народом ове партије већ дужи низ година, када је била и у опозицији, сада учествују на скупу у Харкову и конституишу власт у југоисточном делу земље. Ту ће се у превирању на терену вероватно јавити нови лидери, јер очигледно да Јанукович све више губи утицај и на истоку, поред тога што су га на западу земље анатемисали, чак су по његовом признању покушали и атентат на њега, кад су пуцали кад је ишао на кијевски аеродром да отпутује за Харков.

Тигипко се по различитим извештајима (који су као и добар део вести у овим тренуцима и део сумњивих информација, па треба дати задршку) сумњиво држао последњих дана, а он је пришао партији када је дошла на власт, а ту је низ функционера и олигарха који су већ променили страну, или се у најбољем случају склонили са стране. Ту је и Компартија која је формално и даље део власти у земљи заједно са Партијом региона, али власти која се од побуњеника и опозиције у Кијеву сада потпуно оспорава и на државном, централном нивоу потпуно нестаје и преузимају је до јучерашњи опозиционари. Уосталом опозиција оспорава чак и самог Јанковича као легитимно изабраног председника и покушава да закаже изборе председничке већ за мај, а не за децембар као што је то понудио Јанукович, коме мандат траје иначе до марта 2015. године. Последња новост да је крња и сумњива Врховна рада, сменила Јануковича са места председника и на то месето као вд. Именовала Турчиновића, што је процес који није утемељен у закону, нити је имао никакву законску подлогу. Међутим, хоће ли се ово безвлашће макар на централно-државном нивоу попунити искључиво од стране до јучерашњих опозиционара и демонстраната, или ће се тражити неко законско утемељење, процедура, и компромис са југоисточном половином земље.

Западне силе се према свему овоме понашају са симпатијама већим или мањим за (до јучерашњу) опозицију, али у исто време и са приличном уздржаношћу. Тако су и министри спољних послова Француске и Немачке, који су посредовали у преговорима Јануковича са опозицијом, изјавили речи критике на понашање опозиције „која се не држи договора“, што је поновио и Јанукович као мали, али евидентни поен и са те стране у његовим јучерашњим настојањима да прикаже да су опозиционари изиграли договорени сет потеза и процеса за излазак из кризе, и да га он сматра ништавним, и да је на делу насилни пуч.

Мислим да после ових догађаја највероватније Украјина као унитарна земља више неће постојати и да би излаз у њеној федерализацији, формирању ентитета, најмање два равноправна фактора, где је југосточна проруска половина земље неспорна јединица, био најлогичније и готово спасоносно решење. Проруски део земље има целокупан излаз Украјине на мора – Црно и Азовско, све до самог ушћа Дунава. Ту је сконцентрисана индустрија земље и гро природних ресурса, посебно у Донбнасу. Садашњу политичку напетост прати и чињеница да је земља практично пред банкротом. Управо овај југоисточни део је привредно снажан и он је до сада преливао своја значајна средства преко централних власти западним сиромашнијим регионима, посебно Галицији. Друго, Русија је понудила средства Украјини, на основу споразума Јанукович-Путин од новембра, али при садашњим измењеним околностима нејасно је да ли ће и у којим околностима они даље бити уплаћивани. Са друге стране, тешко је поверовати да би са запада Украјина могла добијати средства у континуитету који би јој помогли да се спасе слома.

Оно што је неизвесно, а што не би било никако добро, јесте да дође до оружаних сукоба, где би се милитантим групама, које смо до сада могли да видимо на западу земље како врло увежбано нападају на полицију и заузимају многе градове и државне институције, сада потенцијално могле супротставити снаге са југоистока. Било би важно да дође до преговора реалних субјеката на терену, а то је дојучерашња опозиција, али и екстремистичке и милитантне групе из северозападног дела земље, које су се до сада показале у правом светлу, и са друге стране демократски изабрани представници југоисточне половине земље, који имају уз себе и респектабилне снаге за одбрану, а које се сада додатно организују.

Уколико се они политички договоре о даљем уређењу земље и начинима конституисања заједничких договорених облика власти и „правилима игре“ избегао би се најгори сценарио, а то је онај до краја по угледу на догађаје деведесетих у бившој СФРЈ. Ко жели да упореди догађаје с почетка деведесетих у бившој СФРЈ са овим што се сада одвијало у Украјини - мешање и разбијање једне суверене земље, једнострано сврставање већег броја западних земаља и њихових медија и политика на једну страну и неспремност да се ситуација посматра комплексно и да се траже адекватна мирна и свима прихватљива решења - може установити велику сличност и чак у многим стварима идентичност.

Сада ћемо видети да ли су из тога савремени актери извукли неке поуке, а то се односи и на становништво Украјине, Русију, али и на јавно мњење и политички естабилишмент европских земаља. Вишеструко је бесмислено да људске жртве даље падају ако је јасно да је земља реално подељена геополитички, баш како је то констатовао и славни Семјуел Хантингтон у свом епохалном делу „Сукоб цивилизација“; „На нешто већи југоисточни проруски део земље, и на њен северозападни део који то није..“. 

Шта се може очекивати даље од међународних субјеката? САД очигледно подржавају максималистичка решења, која су у овом случају изразито недемократска и руше потпуно мит о некој демократској природи коју начелно и идејно подржава Вашингтон, макар у европском простору. Стога сам мишљења да ће Вашингтон подржати максималистички-екстремни сценарио да, без обзира на мањак демократског капацитета, постојећи крњи и крајње сумњиво састављен састав Врховне раде, доноси даље одлуке и игнорише Јануковича као још увек легитимно изабраног председника, као и вољу регионално изабраних органа власти у југоисточној половини земље и да покуша да наметне суптилном силом власт и тамо. Међутим, Вашингтон ће макар делимично устукнути када констатује да у југоисточној половини земље постоје стамене снаге и институције иза којих иначе стоји већинска воља тамошњег становништва, која је прокламована начелима скупа у Харкову 22. фебруара, као и да Јанукович још није положио оружје и са делом преостале централне државне администрације не признаје да је смењен и не признаје пучисте у Кијеву као врховну и, у сваком случају, не и као једину власт у земљи.

Такође, западноевропске земље ће се далеко суптилније односити према даљем развоју ситуације, свесне недостатка демократског капацитета за постојеће преузимање власти у Кијеву, потом за реалност подељености земље, са дијаметрално супротним геополитичким одредницама, затим да је у питању и есенцијални интерес Русије, посебно у проруском делу Украјине, и најзад - да ЕУ, којој свакако годи да се води борба опозиције за наставак евроинтеграција, нема конкретних финансијских могућности да озбиљно прискочи у помоћ украјинској привреди, која је већ била на ивици банкрота и где су последице протеклих вишемесечних немира додатно чиниле материјалне губитке и економске застоје. У обраћању домаћој украјинској, а и оној међународној јавности, лидери Батковшчине, укључујући и Тимошенкову, заправо показују да су свесни да их управо они тешко могу „сигурно извући из привредне кризе..“, јер је истина да је Украјина након периода какве-такве стабилизације до Наранџасте револуције, докле су земљу водили Кучма, а Јанукович био премијер, управо у периоду владавине „наранџастих“ и саме Тимошенкове запала у такву кризу економског система, из које се нису до дана данашњег извукли.

Напротив, управо у последње четири године, кад је власт преузела Партија региона, заустављена је даља криза и постигнути су извесни - не велики - али евидентни помаци. Уз форсирање сукоба са Русијом, тешко би оваква власт, настављајући елементе неолибералне економије, чак и када би некако стекла унутрашњеполитички и међународни кредибилитет, успела да иоле поправи садашње предбанкротско стање украјинске привреде. И додатан парадокс је чињеница да додатан мотив за макар неку врсту федерализације или стварања самосталног аутономног субјекта југоисточна половина земље има у чињеници да су тамо концетрисани најважнији привредни ресурси земље, и да су им до сада преко централних органа вршене прерасподеле у правцу западних региона, и посебно Галиције.

Најзад, какав је интерес и политика Русије у постојећој кризи. Морам да признам да је то јако тешко прецизније одредити, сем да је Москви свакако веома битно да се сачува субјективитет југоисточне половине земље, и да се ту не врше притисци, или било какво протеривање становништва од стране северозападних регија и тамошњих демонстраната и екстремистичких група, као и од након пуча успостављених сада након пуча централних органа власти. Мислим да би федерализација или неки сличан такав облик у земљи, могли да задовоље елементарне руске интересе на овом простору и да свакако Москва у таквом развоју ситуације не би имала против. Свакако да ратни сукоб тешко да би одговарао међународној заједници, како на западу тако и на истоку. Постојећа украјинска криза представља и такву новину, да се и Кина умешала у њу, дајући недавно подршку актуелним властима и упозорила демонстранте и насилне групе на поштовање уставног поретка у земљи.

Уз све наведено, тешко је са прецизношћу одредити даљи развој кризе на простору Украјине, наредни дани ће нам дати наговештај у ком правцу се ситуација даље може развијати. Југоисточни региони имају велику шансу да макар у директним преговорима са представницима нових власти и власти западног дела земље затраже преуређење земље на бази поштовања специфичности ових макрорегија, што би могло да буде операционализовано у федерализацији земље, или минимум, неком облику широке регионализације и аутономије. Уколико се пропусти та прилика и призна у потпуности нова власт у Кијеву, која је на крајње сумњив и неуставан начин ту дошла, а имајући у виду понашање екстремних групација које су биле уз протестанте, и бројне жртве досадашњих сукоба, као и идеологију која доминира у Галицији, постоји опасност да се у перспективи намећу овим регијама политичка и друштвена решења мимо њихове воље, укључујући чак у екстремним ситуацијама притисак на руско језичко становништво. Сада је на потезу и Русија, Олимпијада је завршена. На њеном почетку Путин је примио Јануковича као уваженог председника суседне земље, а сада је већ и по том питању у Украјини драстично измењена ситуација, као и у много чему у међувремену.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер